Lako je podsmevati se vlasnicima mobilnih telefona. Treba najpre utvrditi kojoj od pet mogućih kategorija pripadaju. U prvoj su hendikepirani, prinuđeni da neposredno budu u kontaktu sa lekarom ili hitnom pomoći. Neka je blagoslovena tehnologija koja im je stavila na raspolaganje takvu korisnu napravu. U drugu grupu spadaju svi koji su zbog važnih poslovnih obaveza u stanju stalne pripravnosti (vođe vatrogasnih brigada, seoski lekari, transplatatori organa u očekivanju svežeg leša…). Za njih je mobilni telefon stvar preke potrebe i gotovo nikakvo zadovoljstvo.
Treći su preljubnici. Oni prvi put u istoriji mogu da primaju poruke od tajnog partnera koje članovi njihovih porodica, sekretarice ili zlobne kolege ne mogu da ulove. Dovoljno je da telefonski broj poznaju ona i on (ili on i on, ona i ona; ne mogu da se setim ostalih mogućih kombinacija). Sve tri navedene kategorije zaslužuju naše poštovanje: spremni smo da zbog prve dve budemo uznemiravani u restoranu ili za vreme pogrebnog ceremonijala, a preljubnci su veoma često vrlo diskretni.
Slede preostale dve, i to rizične kategorije (za njih same i za nas). U jednoj su svi oni koji nigde ne kreću ako nemaju mogućnost da o frivolnim stvarima ćaskaju sa prijateljima i rođacima od kojih su se upravo rastali. Njima je teško objasniti zašto ne bi trebalo da to čine: ako im ne polazi za rukom da pobegnu od te prinudne interakcije i uživaju u trenucima samoće, ako ne mogu da se zainteresuju za ono što rade u tom momentu, da iskuse udaljenost pošto su spoznali bliskost, ako ne mogu a da se ne razmeću svojom ispažnošću nego od nje prave amblem i barjak, pa dobro, onda je to problem za psihologe. Smetaju nam, ali moramo razumeti njihovo strašno unutrašnje siromaštvo, zahvalni što sami nismo takvi i oprostiti im (ne dozvolite da vas obuzme luciferska radost što niste kao oni jer to je onda oholost i nedostatak milosrđa). Prihvatite ih kao svoje bližnje koji pate i pružite im i drugo uvo.
Poslednju kategoriju čine osobe koje žele da u javnosti ostave utisak da su vrlo tražene, naročito zbog poslovnih konsultacija: razgovori koje smo primorani da slušamo, na aerodromima, u restoranima ili vozovima odnose se uvek na novčane transakcije, izostalu isporuku metalnih profila, pokušaje da se naplati isporučena partija kravata i slično, zbog čega svaki govornik zvuči pomalo kao Bil Gejts.
Podela na klase je okrutan mehanizam pa novi bogataš, i kada zarađuje enormne sume, zbog nasleđenog proleterskog žiga ne zna kako da upotrebi pribor za ribu, kači plišanog majmuna na zadnje staklo svog ferarija, Svetog Kristofera na istrument-tablu privatnog aviona, ili izgovara managment; i zato neće biti pozvan kod vojvotkinje Guermenteza (a pitaće se zašto kad ima jahtu dovoljno dugačku da spoji dve obale). Oni ne znaju da Bil Gejts nema potrebu za mobilnim telefonom jer ima čitav sekretarijat, toliko moćan i efikasan da će mu u najgorem slučaju, ako mu baš umire deda, prići šofer i šapnuti to na uvo. Moćan čovek je onaj koji ne mora da odgovori na svaki poziv, naprotiv, obično kažu da nije tu. I na nižem upravljačkom nivou dve stvari simbolišu uspeh: ključ od privatnog toaleta i sekretarica koja kaže: „gospodin je trenutno van kancelarije“.
Zato, ko se razmeće mobilnim telefonom kao sibolom moći, objavljuje, naprotiv, da je u beznadežno potčinjenom položaju, primoran da skače na pozive čak i dok vodi ljubav, svaki put kada ga pretpostavljeni zovu, osuđen da progoni poverioce danju i noću da bi preživeo, i sam progonjen zbog izdatog čeka bez pokrića. Ali razmetanje mobilnim telefonom dokaz je da te stvari ne zna i potvrda njegove nesporne društvene marginalnosti.
Uputstvo »Kako ne upotrebiti mobilni telefon« napisao je Umberto Eko daleke 1991. godine i objavio u svojoj knjizi »Kako sam putovao sa lososom«. Objavljivanje ovog posta shvatite kao preporuku pomenute knjige jer je u svakom slučaju štivo koje će vas opustiti, nasmejati a ipak nečemu naučiti.
Meni stvarno nije jasno kako smo nekada ziveli bez mobilnih telefona?
A za knjigu…hvala za prepopruku, nisam citala.
Zelena
to se i ja često pitam
to okolo mobilnih telefona… ista priča kao i sa fuzbalom… krajnje ne inspirativna:)))
ali to nije razlog da ti ne mahnem
Bravarice
priča je, kao što sam i naznačio u postu, napisana od strane Umberta Eka daleke 1991. godine, znači pre 20 godina a i danas je prilično aktuelna. To samo govori da se ništa nije promenilo i da su ljudi u principu isti gde god živeli i šta god po nacionalnosti bili s obzirom da se prezentirana priča odnosi na Italijane
Al neki put nije ni loš taj telefon. Recimo kad se izgubim, uvek mogu da pitam za pravac ;)
Branko
mobilni telefon jeste korisna stvar, ponekad, ali je vrlo često stvar prestiža i statusa što je i glavna svrha njgovog posedovanja
Negotinska blogosfera obeležena je, protekle nedelje, književnim stvaralaštvom.
Mišo
na žalost, cele nedelji bio sam odsutan tako da sam propustio čitavo dešavanje
“Prihvatite ih kao svoje bližnje i pružite im i drugo uvo”.
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
“Moćan čovek je onaj koji ne mora da odgovori na svaki poziv . .” itd.,itd. Stvarno si pronicljiv ( vrlo sam ozbiljna, nipošto ironična )
Ivana
prezentirana priča je delo Umberta Eka, objavljena u knjizi “Kako sam putovao sa lososom”
Ti parafrazirao, prikazao, kako god, ja nisam čitala ( nem’ me zafrkavat’ ‘el sad ‘oćeš da te pitam još i ko je Eko ), al’ to opet ne remeti suštinu ni tvojih, ni njegovih, a ni mojih reči.
eve ti ‘edna mnogo mi, bre, slatke ove džidžabadže, a šljedeći put ću isprobam i serdce, pa nek msli ko šta ‘oće
ćavo
Ivana
Uberto Eko, autor “Ime Ruže”, “Fukoovo klatno”, “Ostrvo dana pređašnjeg”…
ups, upravo saznah da sam moćan čovek, kudE ću sad sa svu tu moć?!?! odoh da smislim nešto :D
Šunjo
samo isključi mobilni
Hehehe… U koju podelu spada mobilni telefon na stolu pri večeri i sa koje strane je ispravno da stoji? Odličan tekst samo teško je oboljenje zavisnost od telefona ili bilo koje tehnike. :)