Maska Sudbine by Sarah

Novi tekst za konkurs eXperiment

Sarah

@

http://sarahstory.wordpress.com/

.

Maska Sudbine

.

Pa sunce mu poljubim, da mu poljubim, kakva sam ja budala. Velika, ali lepa. Pa i to je nešto. Mogla sam da budem još i ružna, ali ne, ja sam kao za izložbu pod naslovom: Skot godine! Ma šta godine – Skot života! Mogli bi i spomenik da mi podignu, pa da me svi gledaju.

– Mama, zašto ona teta ima lonac na glavi?

– Nije srećo to lonac nego kanta za đubre, pardon hauba.

Tako će deca da pitaju, a mame neće biti sigurne da li je frizerska hauba ili đubretarska kanta. I jedno i drugo je slično. Kroz to čudo se ne vidi, može da bude vruće unutra a može da bude i sve i svašta. E u mom slučaju ima najviše onoga svašta. Šta sam ja svašta gluposti u životu napravila, dobro da sam i živa i zdrava! Zdrava sam, pod uslovom da skot nije bolest. Ali jeste, zamaskirana i veoma opasna.

– Mama jesi sigurna da je hauba? Meni izgleda kao skafander.

– Manje više jesam dušo, ali moraš da znaš da nisi nikada za sve siguran u životu.

Pa jeste, izgledam kao da sam pala sa Marsa sa tom šašavom haubom na glavi. Ni ja ne znam zašto sam nabila svoju glavu u mašinu za pravljenje lepih skotova. Ne zna teta, pa to ti je. Da zna ne bi bila tu gde se svi foliraju da su ono što nisu, nego bi bila tamo gde su svi ono što jesu. A u tom slučaju bi teta trebala da je pametnija, snažnija i da prati znakove pored puta a ne da se zamaskira u neki svoj svet u kome ti se uvrne mozak od vrućine a kosa isprži.

Vikaše ljudi – Lola, nemoj to da radiš? Vikaše i životinje. Čak su i stvari progovorile. Ali ja – jok! Ne vidim ništa, ne čujem ništa, ne razumem ništa! Pravi skot u belom. Kao u ludnici. Samo nije bila ludnica nego crkva. I ja nisam bila u ludačkoj košulji nego u ludačkoj svadbenoj haljini. Oću ja po svaku cenu da se udam. Ostala mi kosa napolju, ostala mi štikla napolju, ostala mi je cela porodica napolju, čak mi je i ljubav ostala napolju, a ja hoću unutra. Viče štikla – stoj bre skote! Vuče me pas za nogu – ne ulazi skote! Ali – jok! Od haube ne vidim, ne čujem, ne razumem, pa oću unutra. Da bar nisam mogla ga govorim. Ali ne. Izašlo bi mi tada i na dupe a kamoli na usta, što je i normalno pošto jedino usta i vire ispod haube. Rekoh sudbonosno da i sada moram da prestanem da se krijem iza ovog skafandera i dreknem:

– Ja to mogu. Ja znam da mogu. Ja znam da mogu, i znam da hoću da mogu! Reći ću sudbonosno ne, pa kud puklo da puklo!