Sećanja čoveka u starosti
Da li su dela čoveka na njegovom vrhuncu
Vučeš se u mraku bolesničke sobe
I pričaš sam sa sobom dok umireš
Život je kratak topli trenutak
A smrt je dug hladan odmor
Dobićeš priliku da probaš
U tren oka
U osamdesetoj godini ako imaš sreće
ili čak i ranije
Dakle, svi jure Američki san
I možda ćeš se uzdići do vrha
Ali pazi kako se uspinješ
Kažem ti to jer znam
Možeš otkriti da je silazak težak.
Speak to me
Još kada sam pre izvesnog vremena video vest da Rodžer Voters (Roger Waters) jedan od osnivača velikih Pink Floyd, sprema reizdanje albuma The Dark side of the Moon, moram priznati da sam bio iznenađen i šokiran. Kao prvo, potrebna je velika hrabrost, da ne kažem ludost, odlučiti se na takav poduhvat imajući u vidu činjenicu da je u pitanju jedan od najboljih i najprodavanijih albuma svih vremena.[1]
Drugo, za mene je The Dark side of the Moon najbolji album koji sam imao prilike da poslušam, a u muzici gotovo svakodnevno uživam četiri decenije. Povrh svega ovaj album, koji je nastao pre mog rođenja, slušam godinama unazad, još od prvog trenutka kada sam ga otkrio u svom tinejdžerskom dobu, pa do danas kada polako gazim ka pedesetoj godini života. U tom smislu, sam sebi postavljam pitanje koliko ću biti objektivan u pisanju ovog teksta baš zato što je Tamna strana Meseca standard koji se ne može prevazići, svetinja koja se ne dira i ne sme skrnaviti. Siguran sam da većina fanova Pink Floyda deli mišljenje sa mnom, ali ja ću sve svoje predrasude i ubeđenja ostaviti po strani i zakoračiti na Votersovu tamnu stranu Meseca da bih video šta nam je sve to upakovao i umikosaovao u svom reizdanju ovog grandioznog muzičkog albuma.
Kao prvo nije u pitanju klasičan remiks albuma već je Voters u svoj Redux uneo neke konceptulane i tematske izmene i dopune, a koje su u najvećoj meri manifestovane kroz spoken word izraz. Tekstovi pojedinih pesama su istovetni originalnim verzijama, neke pesme imaju sitna odstupanja, dok neke čak i ne podsećaju na originalne numere sa albuma pethodnika starog pola veka. To odstupanje najprimetnije je u pesmama On the run i Any Colour You Like koje su na albumu iz 1973. godine instrumentali, dok su ove verzije nastale 50 godina kasnije prepune Votersovog recitala.
Stihovi na početku ovog teksta su iz pesme Speak to me kojom album počinje, a u stvari su stihovi iz pesme Free Four sa Pink Floydovog albuma iz 1972. Obscured By Clouds. U tom smislu Voters povezuje dva albuma Pink Floyda u svoj Redux. Pesma Free Four je jedina pesma na albumu Obscured By Clouds koju je otpevao Rodžer Voters i bavi se refleksijom života, zlom koje vlada u ovom modernom tržišno-potrošačkom svetu, a takođe se pominje i otac Rodžera Votersa koji je poginuo u Drugom svetskom ratu.
Album The Dark side of the Moon Redux objavljen je 6.10.2023. godine i nesumnjivo je izazvao veliku pažnju. Magazini, portali, časopisi, vebzini… svi pišu o ovom Votersovom dostignuću. Mnogi ga razapinju na krst, napadaju i osuđuju a neki ga čak i hvale. Znači, o albumu se priča, piše, polemiše. Niko nije ostao ravnodušan. U tom smislu Voters je uspeo, jer najgore je kada vlada ravnodušnost, kada ono što radiš ne izaziva ništa. Kad nema ni pozitivinh, ali ni negativnih reakcija.
Iz tog razloga navešću dve suprostavljene kritike, da bi se što bolje shvatila ta suprostavljenost koju je album izazvao i dalje izaziva.
Nikola Franquelli je u svom tekstu Roger Waters – The Dark Side of the Moon – Redux, koji je objavljen na vebzinu Helly Cherry naveo:
Svi, apsolutno svi kritikuju da na albumu nema solaža. Svi kritikuju da je ovo daleko od Pink Floyd originalne verzije. Svi kritikuju da je ovo jedan dugački i dosadni Roger Waters monolog, spoken word album. Svi kritikuju da je blasfemija što je Roger Waters pokušao da ponovo nasnimi album Pink Floyda bez iti jednog originalnog člana. Većina, ne svi, ali većina se slažu da je ovo nešto što Roger Waters nije trebao da dira. Nick Mason, bunjar Pink Floyda, se ne slaže sa time (eto vam prc). Ima još par većih medijskih imena koji hvale album, ali sve nekako rezervisano, uzdržano, politički korektno, da nikoga ne uvrijede. Samo da napišu i oni svoje mišljenje, da bi ostali relevantni, ali im nedostaje ono najvažnije. Testisi! Javno podržati Roger Watersa, danas, je rizično.
Onlajn magazin The Quietus u svom tekstu Saucer Full Of Sour Milk: Roger Waters’ DSOTM Redux Reviewed između ostalog navodi:
Stvari se popravljaju samo umereno kada Voters prestane da priča i počne da peva. Njegov sada grub vokal duboko škripi. Iako ovo pruža izvestan osećaj gravitacije ili dirljive krhkosti, vokali su previše dominantni u miksu, pojačani do maksimuma na račun svakog drugog zvuka.
Što se muzike tiče, potpuno odsustvo gitarskih soloa moglo bi se protumačiti kao još jedno gorko pokopavanje Dejvid Gilmora. Sa pozitivne strane, ovaj jaz pruža prostor za neke sjajne zamene kao što su elegantni žičani aranžmani, tople deonice klavijatura i neki zaista lepi prateći elementi. Najslabija karika je Votersovo sopstveno vokalno prisustvo. Da je ovaj album koncepirao kao instrumentalnu reinterpretaciju, mogao bi da bude trijumf. Ali, nije. Da li ste nekad slušali audio-knjigu preko jednog uređaja dok se noćne numere Radija 3 istovremeno reprodukuju na drugom? To uopše nije dobro.
Kakav bi bio zaključak nakon čitanja ove dve suprostavljene kritike? Možda da svako ima pravo na svoje mišljenje. Za mene će i dalje Pink Flojdov The Dark side of the Moon biti najbolji album koji sam čuo. Ovo reizdanje to svakako neće promeniti. To nisam ni očekivao, ali ne mogu reći da mi slušanje albuma nije godilo. Naprotiv. Prilično me je opustilo i smirilo a za ovih nekoliko dana poslušao sam ga preko 20 puta.
Iako mnogi Votersovu priču (spoken word) smatraju dosadnom, poenta ovog albuma krije se baš u njoj. On je tako u mesečevu tamnu stranu koja je nastala kada su Flojdovci bili mladići u usponu i pred velikom svetskom slavom uneo iskustvo čoveka u godinama koji je mnogo toga proživeo i pregurao za tih 50 godina. Na to se i treba fokusirati, na novine koje je Voters ugnezdio i sakrio u svojoj muzici tamne strane Meseca. Možda je ovaj album samo sumiranje činjenica i iskustva jednog od članova jedne od najvećih grupe svih vremena, što nam autor i poručuje svojim stihovima u uvodnoj pesmi a kojom počinje ovaj tekst?
Sa druge strane i sam Voters se našalio na svoj račun objavljivanjem ovog reizdanja a samim tim i predvideo reakciju i osudu velike većine kroz stihove koji su sadržani u numeri Brain Damage:
Why don’t we re-record Dark Side of the Moon?
He’s gone mad.
To nam govori da je Voters dobro znao šta radi i da mu osuda i mišljenje većine nije od značaja. Pored pomenutog, možemo zaključiti da je samim tim ovo i album-provokacija, šamar lažnim moralistima, prst u oko onima koji misle da se neke stvari ne smeju dirati, menjati, kritikovati i preispitivati. Da postoje limiti, ograničenja i zabrane. Naprotiv. Sve se sme i ništa nije sveto. Naročito danas. To nam je Rodžer Voters potvrdio svojim neobičnim muzičkom poduhvatom.
Koncept albuma pažljivo je i detaljno osmišljan, a za one uporne, koji žele dokučiti razlike između dve nijase mračne strane, koje razdvaje pola veka vremena, eto zanimljive i neobične zagonetke i enigme. Ja ću samo uputiti na završetke albuma koji su tekstulano različiti.
Jubilarni album Dark Side of the Moon koji je ove 2023. godine napunio 50 godina, završava pesmom Eclipse i stihovima.
There is no dark side of the moon really,
matter of fact
it’s all dark
U ovom Redux izdanju album se završava istom pesmom ali promenjenim završnim stihovima:
I’ll tell you one thing, Jerry
Me old mucker
It’s not all dark, is it?,
Ovo nam samo potvrđuje da je Voters baš uživao dok je snimao ovaj album ali i da je na samom kraju izneo veoma bitan optimističan zaključak koji poručuje da nasuprotog svog tog mraka postoji i svetlost, zar ne?
Kao rezime na celu priču odgovoriću na pitanje iz naslova: „Da li je Votersu bila neophodna svoja verzija Tamne strane Meseca?“.
Da! I zbog sebe i zbog nas! Drago mi je da je objavio ovaj album, iako ću mnogo češće slušati onaj iz 1973. godine.