Na izgradnji Vavilonske kule najpre je sve bilo u podnošljivom redu; čak je reda bilo možda suviše: preterano smo mislili na putokaze, tumače, radničke barake i saobraćajne puteve, kao da su pred nama stoleća koja će nam omogućiti nesmetani rad. Tad je čak vladalo mišljenje da ne možemo da gradimo dovoljno sporo; jedva da je trebalo malčice preterati sa tim mišljenjem, pa bismo mogli odustati uopšte i od polaganja temelja. Ovakvi su, naime, argumenti bili iznošeni: suština celog poduhvata jeste misao da se izgradi kula do neba. Pored ove misli sve ostalo je sporedno. Shvaćena jednom u svojoj veličini, ta misao ne može da nestane; dokle god je ljudi, biće i snažne želje da se kula dovrši. S obzirom na to, dakle, ne moramo da brinemo za budućnost; naprotiv, znanje čovečanstva se uvećava, građevinarstvo je napredovalo i još će napredovati, rad za koji nam je potrebno godinu dana, kroz sto godina može će biti obavljen za pola godine i, uz to, biće bolji, trajniji. Pa zašto onda već danas iscrpljivati snage do krajnje granice? To bi imalo smisla tek ako bismo mogli da se nadamo da kulu izgradimo tokom jednog naraštaja. Ali, to se baš nikako ne bi moglo očekivati. Pre bi se moglo pomisliti da će sledeći naraštaj, sa svojim usavršenim znanjem, smatrati da je rad prethodnog naraštaja rđav i srušiće ono što je bilo izgrađeno da bi iznova započeo gradnju. Takve misli satirale su snagu, pa smo više brinuli o podizanju grada za naseljenje radnika nego o izgradnji kule. Svaka grupa radnika, koji su se okupljali po zemljačkoj liniji, htela je da ima najlepši stambeni blok, i otuda su nastajale prepirke i one prerastale u krvave bitke. Te bitke više nisu prestajale; vođama su one bile nov argumenat da bi kulu, u odsustvu neophodne usredsređenosti, trebalo graditi veoma sporo ili, još bolje, tek pošto se sklopi opšti mir. Ipak, vreme nismo provodili samo u bitkama, nego smo u predasima ulepšavali grad, izazivajući time, dabome, novu zavist i nove bitke. Tako je prolazilo vreme prvom naraštaju, ali nijedan sledeći nije bio drugačiji, samo što je izveštenost neprestano rasla, a s njom i ratobornost.
* * *
Tome se pridodalo da je već drugi ili treći naraštaj uvideo besmislenost izgradnje kule do samog neba, ali bili smo već prejako međusobno povezani da bismo napustili grad. Sve priče i pesme nastale u tom gradu ispunjene su čežnjom za prorokovanim danom u koji će gorostasna pesnica sa pet munjevito uzastopnih udaraca smlaviti grad. Stoga grad i ima pesnicu u grbu.
* * *
Šta to gradiš? – Hoću da prokopam prolaz. Mora doći do nekog napretka. Suviše visoko je, gore, moje stajalište.
* * *
Mi kopamo Vavilonsku jamu.
* * *
Kad bi bilo mogućno da sagradimo Vavilonsku kulu, a da se ne penjemo na nju – izgradnja bi bila odobrena.
