Dvadeset godina od Pekićeve fikcione 1999.

Borba za opstanak kojom su ljudi pokušavalii da sugerišu svoje nužno usavršavanje, pa i ravnopravnost sa robotima, nikada nije izbacila najbolje primerke svoje vrste. Uvek samo statističku prosečnost, čovek se nije usavršavao. On se – usrednjavao, kamenio u srednju vrednost, vlastitu Zlatnu meru.

Borislav Pekić – 1999

Pekićev roman „1999“ objavljen je 1984. godine, ne one Orvelove, već one po kojoj mi homo sapijensi računamo vreme, pri čemu nam je prva godina u tom računjanju zapravo godina rođenja bogočoveka koji je 33 godine kasnije razapet na krst. Međutim, iako Pekićeva 1984. godina, kada je napisan ovaj roman i Orvelova „1984“ koju je opisao u svom romanu nisu iste godine, na početku samog romana „1999“ piše da je roman u stvari uspomena na Džordž Orvela, što nam na jedan način nagovešta šta možemo da očekujemo od romana. Između ostalog, to je i više nego odlična preporuka za čitanje ovog romana.

Razlog za pisanje ovog teksta je mali jubilej vezan za roman „1999“. Dakle, ove 2019. godine navršilo se 35. godina od objavljivanja romana, ali i 20 godina od Pekićeve fikcione 1999. godine koja predstavlja i sam naziv romana. Moram da napomenem da Pekićeva godina kojom je imenovao ovaj naučno-fantastični roman ne predstavlja konkretno 1999. godinu koju smo mi proživeli i progurali pre dve decenije, već predstavlja bilo koju godinu u nekoj doglednoj budućnosti, kada će neminovno uslediti kraj ljudske civilizacije. Ono što možemo sa sigurnošću reći je to da nam se Pekićeva 1999. već dešava, isto kao što nam se dešava i Orvelova 1984. Sad, da li će se te obe distopijske godine u potpunosti obistiniti ostaje da vidimo. Ili kao što voli da kaže naš narod: „Ko doživi i preživi pričaće“.

Roman „1999“ je treći roman iz Pekićeve antropološke, anti-utopijske trilogije koju obuhvata još i romane „Besnilo“ i „Atlantidu“. Ipak, sva tri romana su nezavisna jedan od drugog. Iako imaju za temu pad čoveka i civilizacije ljudi, u pitanju su tri samostalna dela koja se doslovno mogu povezati kao jedna celina. „Atlantida“ i „1999“ su tematski veoma slična romana i govore o odnosu i sukobu na relaciji čovek-robot, o toj mogućoj propasti ljudske civilizacije i uspostavljanju sledeće civilzacije, naredne karike u lancu evolucije, civilizacije robota (androida).

Pre samog upuštanja u „1999“ neophodno je da spomenem dve veoma bitne i zanimljive činjenice koja se tiču konkretno mene i mog prvog čitanja ovog romana. Za roman „1999“ prvi put sam čuo naše 1999. godine, ne Pekićeve, i te godine sam ga i pročitao. Suvišno je reći da sam očekivao prepoznavanje sveta opisanog u romanu sa stanjem stvari koje je tada vladalo. Identifikaciju moje 1999. koju sam proživljavao sa Pekićevom koju je opisao. Možete da zamislite kakvo je izneneđanje usledilo kada sam shvatio koliko sam pogrešio u svojim pretpostavkama. Pekićeva „1999“ bila je nešto sasvim drugačije. Nešto što ni na kraj pameti nisam mogao da pomislim. „1999“ mi je otvorila oči za mnoge stvari koje do tada jednostavo nisam bio kadar da shvatim i razumem. Knjiga je bila moje otkrovenje. Zato sam je i sad, posle 20 godina od mog prvog susreta sa njom, ponovo pročitao i rešio da napišem ovaj tekst. Nakon ove knjige Pekić je postao jedan od mojih omiljenih pisaca.

Druga činjenica povezuje ovaj roman sa kultnim filmom Matriks koji se pojavio te naše 1999. godine i koji je napravio bum u celom svetu kada se pojavio. Svi su pričali o Matriksu. Svi su bili oduševljeni filmom i prikazom carstva mašina u kojem su ljudi bili znatno inferiornija rasa, koja je služila samo kao izvor energije i ništa više. Ja sam takođe bio oduševljen filmom. To je film koji sam pogledao preko dvadeset puta i koji uvek mogu da pogledam, i dan danas. Ali film je samo zagrebanje po površini. „1999“ je mnogo kompleksnije, složenije i opširnije delo koje se bavi tom temom koju je Matriks samo dotakao. „1999“ ide eone dalje. Matriks je samo početak putovanja u Pekićevoj „1999“.

Ako bismo ovu Pekićevu trodelnu antropološku povest posmatrali kao trilogiju, onda bi roman „1999“ bio poslednji u nizu, iako je napisan četiri godine pre „Atlantide“. Vremenski se dešava nakon „Atlantide“ pa je samim tim i završnica same trilogije. Međutim, govoriti o vremenu dešavanja, pogotovo u „1999“ je u neku ruku besmilseno, jer vreme obuhvaćeno u ovom romanu obuhvata eone i eone, milione i milione godina. Uspone i padove pet civilizacija koje su živele na Planeti Zemlji.

Roman je podeljen u pet celina. Svaka celina bavi se jednom od civilizacija koje su u određenom vremenu bivstvovale na Zemlji. Takođe, svaka celina počinje svojevrsnim omažom velikim piscima koje je Pekić ugradio u ovaj roman. Shodno tome, tu su se našli velikani naučne fantastike poput Rej Bredberija, Kliford Simaka, Isaka Asimova. Tu je i engleski pisac i filozof Oldos Haksli koji je svojom distopijom „Vrli novi svet“ napravio opaku stvar i još te sada već daleke 1932. godine izneo šta će nam se sve to dešavati u bližoj i daljoj budućnosti, mnogo toga što je počelo da nam se dešava. Ne smemo ispustiti ni ruskog nobelovca Aleksandara Solženjicina, velikog pisca čije je književno stvaralaštvo u velikoj meri kritikovalo i suprostavljalo se sovjetskom totaliterizmu, zbog čega je bilo predmet cenzura i zbog kojeg je bio proteran iz Sovjetskog Saveza. Svakako da sudbu ovog ruskog nobelovca i člana Srpske akademije nauka i umetnosti možemo u izvesnoj meri poistovetiti sa sudbom samog Borislava Pekića, jer je i on godinama bio u zatvoru kao politički zatvorenik, ali je isto tako, nakon okončavnja zatvorske kazne, bio primoran da emigrira iz Jugoslavije.

Ono što stvaralaštvo pomenutih pisaca povezuje sa ovim Pekićevim romanom, kojim im je iskazan omaž, je taj što su se svi pomenuti pisci u svojim delima, na različite načine i pristupe, bavili sudbinom čoveka. Poslednjeg čoveka. U Orvelovoj „1984“ i Hakslijevom „Vrlom novom svetu“ to su svakako poslednji svesni ljudi, oni koji vide šta se dešava oko njih i ono što im se dešava. Poslednji svesni ljudi u svetu ljudi ispranih mozgova, izdoktrinirani da verno i bez pogovora služe sistemu i vlasti, nikad ne postavljajući pitanje svrsishodnosti, ispravnosti svojih postupaka, jer zapravo nisu kadri da to i pojme. Takođe, i načini indoktrinacije i stvaranja ljudi koji će misliti i ponašati se onako kako se od njih očekuje, a koji su opisani u ova dva velika svetska dela u velikoj meri se mogu positovetiti sa metodama programiranja androida koje je Pekić prikazao u svojoj „1999“.

U Simakovom romanu iz 1952. godine „Grad“ takođe je došlo do propasti ljudske civilizacije usled „igranja“ ljudi sa atomskom energijom, što bezuslovno upućuje na Pekićevu „1999“. Uspostavlja se civilizacija pasa kao sledeća civilizacija u evulativnom nizu. Ljudi polako nestaju sa lica Zemlje i psi, koji zapravo predstavljaju svojevrsne mutante, preuzimaju tron nad planetom.^[I] To je ta paralela koja se može povući sa Pekićevim romanom. Čovek nestaje i na scenu stupa nova rasa „gospodara“ Planete, trećeg kamena od Sunca, koja pokušava da prevaziđe iskušenja kojima je ljudska civilizacija podlega, usled čega je i nastupila globalna kataklizma.

Neosporno je primetan veliki uticaj Isaka Asimova na Pekića prilikom pisanja ovog romana, imajući u vidu činjenicu da se Asimovo stvaralaštvo u velikoj meri bavilo robotikom i tim odnosnom čovek-robot, što je i suštinski deo ovog romana. U roman su čak utkani Asimovi zakoni robotike koje Pekić proširuje i vezano za njih izgrađuje sam kostur fabule romana. Zakon A.S.I.M.O.V (kako je imenovan u romanu „1999“) predstavlja ultimativne zakone i kodekse po kojima civilizacija robota i androida funkcioniše. To bi se moglo porediti sa Božjim zapovestima i ljudskim zakonima iz civilizacije ljudi po kojima bi ljudi trebalo da se vladaju, sa bitnom razlikom što su ljudi imali mogućnost da ne poštuju i da se ne pridržavaju ovih zapovesti i zakona, shodno slobodnoj volji i slobodi izbora. Roboti svakako da nisu imali takvu mogućnost, jer nisu imali mogućnost izbora. Oni su bili stvoreni i programirani od strane ljudi da poštuju A.s.i.m.o.v zakon tako da je takvo postupanje bilo u stvari sama suština njihove prirode (njihovog programa). A to je podrazumevalo da robot neće nauditi i povrediti čoveka, već da je stvoren sa svrhom da mu pomogne i bude od koristi.

Ili kao što kaže Prvi robot:

Ljudi su držali da su od Boga stvoreni svi jednakim i da među njima u pogledu sposobnosti i prava nema nikakve razlike. To je dovelo do toga da je svako mislio da se može baviti svačim, a to do toga da su se i najozbiljnijim problemima bavili nekompetentni primerci Vrste. Ponekad kompetentniji od sasvim nekompetentnih, ali u principu nikada najkompetentniji. Nekad im to nije dopustalo neodgovarajuće poreklo, nekada nedostatak sreće, nekada neposedovanje ispravnog pogleda na svet – kao da je on u tim okolnostima uopšte mogao postojati – ali često i nasledna dezorganizacija i konfuzija u vođenju poslova. Ljudski mozak je dopuštao da se živi u tom haosu, pa se, izgleda, u njemu i dobro osećao. Haos u čoveku dobro se slagao sa haosom izvan njega. Jedan su drugoga unapređivali u haotičnosti sve dok se nisu ujedinili u haos opšte kataklizme. Robotski mozak kao slika budućega kosmičkog reda ne dopušta haos. On je formiran oko svog Programa kao njegova jedina funkcija. On je uvek kompetentan, štaviše principijelno najkompetentniji za posao koji obavlja, jer je samo za njega programiran.

I Solženjicinov „Arhipelag Gulag“ se spominje u romanu. Zapravo to je naziv jednog poglavlja romana.

I ne samo to, junak 1999, Arno, čuva kao relikvijarum prastaru beležnicu sa ispisanim Solženjicinovim tekstom „Jedan dan u životu Ivana Denisoviča“. Arno je arheolog koji na osnovu ostataka arhipelaga Gulag rekonstruiše i izmaštava, imaginira čitav nestali svet, tražeći njegov izraz, ulazeći u njegovu semantiku i semiologiju, ali izlazeći sa novim konstruktom – Gulag, prostor smrti, Arno imenuje za Raj, jer usled svedenosti i minimuma materijalne kulture, postaje dominantno samo ono što je duhovno. Kao i u Atlantidi, u kojoj se za osnovu humanog uzima zajedništvo nasuprot robotskom individualizmu, tako i u romanu 1999. Arno zaključuje da je Gulag zasigurno bio Raj jer su svi živeli u zajednici. Arno kao Poslednji Čovek vapi da odgonetne jezik nestale civilizacije, da sazna istinu o Biću.^[II]

„Poslednji čovek“ kojim se Solženjcinov bavio je svakako čovek u Gulagu, zatvorenik, logoraš, čovek lišen slobode, čovek kome su oduzeta sva prava i koji nije smatran za ljudsko biće, ponižavan, mučen i ubijan bez imalo ljudskosti. Takođe, taj osećaj i atmosfera otuđenosti i usamljenosti ljudskog bića provejava i u „Arhipelagu“ i u „1999“ iako su u pitanju različite vrste ljudskog otuđenja. Pekićevo otuđenje poslednjeg čoveka u svetu mašina je fikcija i mašta, dok je Solženjicinovo otuđenje čoveka u zatvoreništvu bazirano na istorijiskim činjenicama i vlastitom iskustvu.

Sigurno je da stvaralaštvo Reja Bredberija koje obuhvata preko 30 objavljenih knjiga i blizu 600 kratih priča sa različitom tematikom iz više konteksta možemo povezati sa „1999“. U to nema nikakve sumnje. Da nije tako Pekić ga ne bi uvrstio međ’ svojom ekipom pisaca čijim je stvaralaštvom i uticajem i koncepirao ovaj roman. Roman „Farenhajt 451“ pored Orvelove „1984“, Haksiljevog „Vrlog novog sveta“ i Zamjatinovog „Mi“ predstavlja taj 4. distopijski roman koji prikazuje ne tako svetlu budućnost ove naše civilizacije. Nakon protka više od pola veka od objavljivanja ova četiri romana, došli smo u situaciju da ono o čemu su ovi veliki pisci pisali i samim tim upozoravali buduća pokolenja, u izvesnom smislu, postane naša stvarnost i realnost. To je slučaj i sa „Farenhajtom“. I on govori o izdoktriniranoj ljudskoj populaciji u kojem je satrt svaki vid individualnosti pa samim tim ljudska bića postaju samo pokretna trupla, poslušni i odani bio-mehanizmi. U „Marsovskim letopisima“ koji se sastoje od 26 međusobno nezavisnih naučno-fantastičnih proznih tekstova obrađene su razne teme a koje se na određeni način mogu dovesti uvezu sa Pekićevim romanom. To su priče o osvajanju Marsa, susretu Zemljana sa domorocima, sudaru i propasti dve civilizacije te, konačno, rađanju, nove vrste „Zemljomarsovaca”.^[III] Ono što je bitno napomenuti je to da radnja dešavanja u Bredberijevim „Marskovskim letopisima“ takođe počinje 1999. godine.

Iz svega napred rečeno možemo zaključiti da je Pekić gradio svoju „1999“ kombinacijom i preplitanjem ovih velikih književnish dela. Neko će možda pomisliti da je to pretenciozan čin, ali tvrdim da nije tako. Pekićev intelekt, talenat, znanje pa samim tim i zaveštanje koje je ostavio u svojim knjigama svakako da mu daje i više nego dovoljno argumenata da spomene i da se pozove na bilo koje ime iz sveta književnosti. On ima puno pravo i integritet da to učini, za razliku od mnogih kvazi velikih pisaca, domaćih i stranih, živih i mrtvih, koji nisu imali i dalje nemaju ni mrvicu njegove veličine a koji su eto možda uživali ili uživaju veću slavu i popularnost od njega. Žalosno i tragično je to da kažem, ali ipak je Pekić zapostavljen pisac kod nas, ako izuzmeno činjenicu da su danas pisci pa samim tim i knjige u velikoj meri zapostavljene u poređenju sa nekom drugom lakšom, primamljivijom i površnijom zabavom i medijem kojima ljudi zakupljuju svoju pažnju i arče svoje vreme.

Sve u svemu, ovaj roman i dan danas predstavlja roman naučne fantastike. Iako se danas mnogo knjiga i filmova bave ovom temom, koja je zbog te ustaljenosti i sveprisutnosti po malo postala izanđala i nezanimljiva, ovaj roman se izdvaja od većine njih, jer prodire duboko u suštinu i ljudskog bića, ali i budućeg robotskog entiteta. Nikako ne smemo zaboraviti činjenicu da je roman napisan pre 35 godina, kada je na ovim našim prostorima retko ko znao za računar, tako da je u tom trenutku roman teško mogao i da bude shvaćen na pravi način, jer je Pekić otišao milone i milione godina ispred i daleko i pisao o nekim superiornijim veštačkim bićima, sa veštačkom inteligencijom, za koja eto postoje neke pretpostavke (makar one bile samo u domenu naučne fantastike) da su možda oni zapravo TI Bogovi koji su stvorili čoveka.

Moram da priznam da je roman na trenutke dosadan i naporan, jer takva mu je forma. Ulazi se duboko u um i dušu čoveka i zaviruje u suštinu veštačke inteligencije što u izvesnom smislu ide na uštrb dinamici. Ali to je izgleda barijera i iskušenje koju je Pekić postavio pred svoje čitaoce. Ko to progura i nastavi sa čitanjem, doživeće pravo otkrovenje čak i danas posle 35 godina od nastanka ovog velikog romana. To samo govori o velični samog dela pa samim tim i veličini Borislava Pekića. Neka mu je večna slava.