Došlo je vreme da se malo osamim – dugo nisam. Dešava se svakom da su mu potrebni trenuci koje će provesti sam sa svojim mislima. Sednem ja tako, gledam u jednu tačku, preispitujem se i pročišćavam misli, razmišlјam o postupcima i delima koje sam počinio.
Običan dan. Mračan. Samo što se kiša ne sruči na tlo i nebo mi padne na glavu. Glava mi je teška, podsvest mi je teška. Ulazeći u mračnu i zagušlјivu sobu, bacam torbu na krevet, a onda se i ja bacam preko nje. Mislio sam da će mi malo spavanja pomoći, ali nema meni sna. Zevam, prevrćem se, koprcam, ustajem na minut, pa ponovo ležem, ali nema meni sna. Glava mi je teška, podsvest mi je teška.
Shvatam da nema svrhe ležati i da moram da razmislim o svom životu. Osećam se kao da će mi otpasti glava ako uskoro ne počnem. Moram da počnem.
Evo, seo sam, zavalio sam se u fotelјu. Udobno je ovako. Telefon sam isklјučio, televizor je već bio isklјučen. Sam sam sa svojim mislima. Samo što ne izlete iz mene i ne obgrle me od radosti što im konačno posvećujem malo pažnje. Dogovorile su se. Jedna po jedna će mi prići i svakoj ću se posebno posvetiti.
Prva me pita: „Jesi li siguran da je ispravno to što si napustio majku, sada već staru i bolesnu?“ Prva misao, pa najteža! Ne, nikada nisam bio siguran u tu moju odluku. Stara i bolesna je svakako morala postati jednog dana, jer vreme teče, život otiče i ističe. Ja ne mogu biti više kraj nje. Služio sam je godinama, celo detinjstvo, kulučio i bio tlačen i izgubio svu snagu i volјu da provodim vreme s njom. Zašto bih se ja prema njoj ponašao kao sin, kad se ona prema meni nikada nije ponašala kao mati?
Druga me pita: „Da li je zaista bilo neophodno da neke svoje prijatelјe izbaciš iz svog života?“ Uzdišem. Imao sam dosta prijatelјa, međutim, neke sam morao napustiti. Nisam više mogao da trpim to silno i neprestano iskorišćavanje. Ne žalim zbog toga, nikada nisam. Samo znam da je to bilo neophodno. Život mi je bolјi. Uostalom, nisam oterao od sebe sve prijatelјe, samo sam ih probrao. Ti su i dalјe uz mene.
Treća me pita: „Jesi li siguran da Bog ne postoji?“ Egzistenciju ovog sveta obezbeđuju samo zakoni prirode. Uostalom, ja sam naučni radnik, verujem u ono što radim i u ono što čovečanstvo zna o prirodi. Nikakve uzvišene, nebeske, skrivene, nevidlјive sile kojima se mnogi klanjaju ne mogu da stvore bilo kakav svet, a kamoli ovako složen.
Četvrta me pita: „Da li si siguran da su pošao pravim putem u životu?“ Jesam. Čak i da sam nesiguran, kasno je za promene, mada bi neki rekli da za promene nikad nije kasno. Samo što ja ne volim promene. Put kojim sam pošao je put o kojem sam davno razmišlјao i izabrao. Put nauke.
Pitam ja njih: „Samo vas četiri ste zadužene za moju tešku glavu?“ Nema odgovora.
Dođe tako dan kad treba da se malo osamim. Sednem ja tako, gledam u jednu tačku, preispitujem se i pročišćavam misli, razmišlјam o postupcima i delima koje sam počinio. Glava mi je teška, podsvest mi je teška.
Aleksa Damnjanović rođen je 1997. godine u Negotinu. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Negotinu. Student je Pravnog fakulteta u Nišu. Ima više diploma sa srednjoškolskih takmičenja u oblasti srpskog jezika i književnosti. Radio je kao novinar-saradnik na sajtu „Zajednica mladih pisaca“. Piše kratke priče i poeziju. Ima više priznanja za prozno stvaralaštvo. Prozni radovi su mu objavlјeni u više zbornika..