С обзиром на то да си ти човек од пера, а с друге стране, да ја нисам део књижевног естаблишмента, мој коментар о твојој књизи „Три акорда“ биће сведен на импресије једног скромног читаоца.
Постоји једна прича коју у ретким приликама испричам људима који су у стању да проникну у фасцинантност сазнања до кога сам дошао пре отприлике 30 година.
Наиме, на неком ТВ каналу био је документарац о џез-рок групи „Парамецијум“ из Скопља, чији је вођа био Гарабет Тавитијан, оригинални бубњар групе „Леб и Сол“.
Знао сам до тада да је он бубњар светске класе, међутим, у једном тренутку он седа за концертни клавир и почиње да пребире по диркама са таквом техником и креативношћу које су достојне једног Keith Jarrett-a или Herbie Hancock-a.
Знамо и ти и ја да у свету постоји ко зна колико мултиинструменталиста, али да на два разнородна инструмента неко достигне врх врха врхова за мене је било право откровење. ОК, Eddie Jobson (клавијатуре, виолина), има их још, али ова прича је на мене оставила јак утисак управо због тога што се то дешава на мање-више нашим просторима и што сам до тад успевао да разазнам разлику макар у нијансама код врхунских уметника на неком инструменту у односу на други, трећи… који су такође предобро свирали.
Ова прича ми је у неку руку шлагворт када данас, у садашње време, размишљам о теби као уметнику.
А у твом случају добија и нову димензију, јер твоја креативна достигнућа потичу из две засебне уметничке гране / дисциплине.
Тезгу и извођење ванвременских нумера врхунских бендова остављам по страни.
Кад је музика у питању, усредсређујем се на S.L.A.M. и Brelektro. Уз поштовање доприноса твојих музичких сарадника, свакако морам да издвојим твоју идеју, креативност, вокалне могућности, луцидност у извођењу и високо интелектуални приступ потпомогнут великим искуством у селективном конзумирању најбоље светске музике, који су изнедрили аутентичан звук и атмосферу на албумима оба твоја музичка пројекта.
Слушао сам и S.L.A.M. и Brelektro, па је логично да знам о чему причам.
Када се узму у обзир услови у којима је музика реализована, оригиналност, занимљивост и лепота појединих песама још више вире изнад површине.
Сви ови атрибути заједно говоре у прилог томе да си на пољу музике веома, веома високо, а то ће макар свемир забележити у свом сећању (уз моју искрену наду и жељу да не остане само на томе).
И тако долазим до везе са причом о Гари Тавитијану.
Ти си, човече, књижевник високе класе, а то је, после много година, још једно фасцинантно сазнање стечено непосредним искуством. И као такав, носиш свој крст и проклетство који су нарочито наглашени местом и окружењем у коме обитаваш и ствараш.
И ако би занемарили углавном локалну тему твоје књиге и када би је упаковали у ауторство неког звучног књижевног имена, убеђен сам да би чак и најобразованији и најначитанији читаоци са ових простора рекли: „Вау, па ово је генијално“.
Али, авај. Ти си Пота, људи те срећу сваког дана, поздраве те, прозборе пар речи, очешу се о тебе, знају те и не можеш ти бити мало изнад њих, а камоли онолико колико заиста јеси. И нису ни свесни да срећу само твоју телесну пројекцију, а да у ствари живите у потпуно различитим димензијама.
Све ово ми навире после читања „Три акорда“. Жао ми је што нам се, стицајем околности, путеви нису много више укрштали, али се надам да ће се у годинама пред нама то значајно поправити.
Ја се и са својим ја последњих двадесет и кусур година нисам превише сусретао и о томе сам нешто написао у својој биографији, оно да ми није било довољно пола главе за музику. Много ми је жао због тог изгубљеног времена, али шта је ту је, бар знам да сам и кад нисам стварао на инструменту стварао у глави увек када је за то било прилике, па и буљећи у телевизор а уствари гледајући кроз њега.
После опсервације са твојом музиком и сада са књижевношћу, сматрам да смо ти и ја два скупа у чијем је пресеку бар 75% заједничких елемената.
Али, време је да се коначно осврнем на саму књигу или збирку прича, као год хоћеш.
У првом реду желим да истакнем оригиналност, снагу идеје, врхунску нарацију и одмерене али на моменте убитачне реченице. Иако си мајстор за претварање мисли у речи што цео текст чини конзистентним, а опет питким и лепршавим, сматрам да је твоја књига озбиљан залогај за читаоца просечног интелекта.
Свака твоја прича покретала је невероватно занимљив перформанс у мојој глави и захвалан сам ти на томе.
Познато нам је да је откада је света и века створено на милијарде уметничких дела и да су код вероватно свих вредних дела, колико год била аутентична, у круговима уметника и великих познавалаца уметности из године у годину, све више и више како су се дела нагомилавала постављане одређене одреднице које би упућивале будуће конзументе да се определе за неко дело према сопственим афинитетима (било да је у питању књига, слика, музика, позоришна представа, касније филм, итд.) У смислу, асоцира на то и то.
Јасно ти је о чему говорим и можда је ово било непотребно, али просто желим да се оградим јер апсолутно не доводим у питање оригиналност и снагу твоје писане речи, тек су ми се, онако успут, јавиле неке реминисценције, па да ту кажем нешто и о томе.
Када отвореним, огољеним и нецензурисаним реченицама пуцаш директно у главу, присетим се Џона Апдајка, моћ твоје имагинације ми призива Хакслија (иначе, један од мојих омиљених писаца, с тим што ми је „Врли нови свет“, по коме је код нас ваљда најпознатији, последњи на ранг листи), овлаш ме дотакне део атмосфере из „Фукоовог клатна“, фантазија која са твојим описом постаје реалнија од саме стварности на моменте има призвук Павића, али, осим последњег, у питању су превођени писци. Тако да, како год, квалитет текста код превода је вероватно за нијансу слабији од оригинала због аутентичних идиома.
Зато се усуђујем да кажем, без обзира што се ради о хрватском језику (а, да, некад смо учили спрскохрватски) али бар нам није био превођен, да се снага твојих речи може мерити са једним Крлежом, шта год се о њему мислило са аспекта политике и национализма.
А последња прича је прст у око који се у 99% поклапа са мојим виђењем истих ствари, само што си ти то маестрално изнео, што је далеко од мојих могућности.
И да, скидам капу за изванредно познавање савремене музике.
А другу књигу нећу почети да читам бар још неколико дана. Знаш оно када после неког изузетног јела желиш што дуже да задржиш тај фини укус у устима.
Ивану Потићу, врхунском ерудити, књижевнику и музичару од Саше Вељковића, коме је велика част што га познаје.