Лазaрев пут – Филм о спасењу душе, православље уткано у фантастику

„Лазaрев пут“, филм радног назива „Сеновити Медитеран“ управо се приказује у биоскопима широм Србије. Синоћ сам га погледао. Филм је сниман на кикладском острву Фолегандрос, на локацијама на Санторинију, у Новом Саду, на Петроварадинској тврђави, у Белом Блату и Баноштору.

Режију „Лазаревог пута“ потписује Иван Јовић, сценарио Моња Јовић, директор фотографије је Симон Таншек, док је монтажу урадио Александар Јаћић. Сценографија и костим поверени су екипи из новосадског Српског народног позоришта Младену Стојановићу, Жељку Пишкорићу, Марини Сремац, Сенки Раносављевић. Ентеријери су креирани у лагумима Петроварадинске тврђаве, и представљају посебан, ликовно изазован рад сценографа Младена Стојановића и Жељка Пишкорића. ^[1]

Такође, окупљена је и одлична глумачка екипа из региона: Иван Босиљчић, Небојша Дугалић, Жарко Радић, Јудита Франковић, Бојан Жировић, Анђела Поповић која је својом глумом филм подигла на виши ниво имајући у виду да је то и центар самог филма, осећајна и карактерна глума.

Синопис

Након низа година које је провео као путујући улични уметник, играјући непомичну скулптуру, Лазар се обрео и на малом медитеранском острву. У Лазару се јавља чежња за повратком кући, али његов одлазак са острва компликује се немогућношћу споразумевања са острвском бирократијом. Пратимо заморно прикупљање документације која треба да му омогући одлазак. Сусрети са службеницима постају све чуднији и неразумљивији. Њихова питања прелазе оквире административног и залазе у интимне делове Лазаревог живота. Мучно прикупљање документације прераста у преиспитивање смисла живота, дубоких тајни скривених и од самог себе. Ова значењски измештена прича подсећа да одговорност потиче из егзистенцијалне чињенице да је живот ланац питања на која човек мора да одговори тиме што бива одговоран за себе и друге; тиме што одлучује који одговор да пружи на свако појединачно питање, као и тиме што за свако питање постоји само један одговор – онај истинити.[2]

Промена назива филма из „Сеновити Медитеран“ у „Лазерев пут“ је пун погодак јер само име Лазар носи велику симболику и то кроз више аспеката. Религијских, филозофских, историјских.

Моја прва асоцијација на назив филма била је васкрсење упућујући на хришћанског Лазара и његово васкрсење, што се испоставило као тачно. Овим филмом православље је изнето на један модеран и савремен начин, обрађујући једну веома важну тему као што је спасење душе и представљено публици путем покретних слика. Без сумње да је у питању један необичан и атипичан филм у српској кинематографији. Филм који нема ни једну псовку или непримерену и вулгарну реч. Филм без сцена насиља и секса. Што је данас опет реткост.

Такође, филм не обрађује само православну тематику и иконографију већ се ту могу пронаћи и дела великана писане речи, како светске тако и домаће литературе. Најпре сам амбијент у филму, бирократске бескрајне процедуре на које смо навикли да нам се дешавају и у свакодневном животу, ситуација коју сви добор знамо „фали ти један папир“ је уткана у суштину самог филма. И више је него јасно: Кафка и његов „Процес“. Чак се у филму много пута спомиње реч „Процес“ што опет упућује на овог великог писца. Затим, у сценама када Лазар претура по кутијама, пребира по својим успоменама и осврће се на свој читав живот, препознао сам Кишову „Енциклопедију мртвих“. Можда није у потпуности иста „архива сећања и успомена“ у питању, али сличности свакако да постоје. То само говори колико је много тога уграђено у овај филм и да се сваки кадар треба гледати са пуном пажњом.

Симболика у филму

Филм је препун симболике. Почевши од самог назива, па до завршетка филма. Да би се похватале и приметиле све поруке и идеје које филм носи неопходно га је погледати барем двапут.

Заправо филм починње симболиком. Прва сцена: Златна рибица у малој стакленој кугли за рибе плива у том скученом и ограниченом свету, а иза ње је огромно море које се таласа. Симболика за ропство, скученост, ограниченост, тескобу, беспомоћност… Слобода која је на дохвату руке а ипак тако недостижна.

И симболика острва на којем се одиграва читав филм носи сличну симболику. Ту се неизбежно мора споменути цитат Ернеста Хемингвеја из романа „За ким звоне звона“:

„Ниједан човек није Острво, сам по себи целина; сваки је човек део Континента, део Земље; ако Грудву земље однесе Море, Европе је мање, као да је однело неки Рт, као да је однело Посед твојих пријатеља или твој: смрт ма ког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен Човечанством. И стога никад не питај за ким звоно звони, оно звони за тобом.“

Главни лик у филму Лазар је улични уметник – непомична бела људска статуа која својим појавом подсећа на кловна. Тужног кловна. Непомичног и немог. Или пак на шаховску фигуру, немоћног пијуна, који нема утицај на ток партије чији је актер и он сам. Симболика је јасна.

Има још много тога симболичног у филму што се може интерпретирати. Свакако да треба узети у обзир и уметничке слике и иконе које се појављују у неколико сцена у филму, шта је насликано на њима и шта то симбоилише.

Даље, бројеви 32 и 33 који се односе на обрасце које Лазар попуњава на самом почетку филма, у својој намери да оде са острва, имају своје значење. Број 33 има велики значај за хришћанску традицију јер је Христ разапет на крст у 33. години живота.

Затим, током целог филма Лазар носи тамно плаву кошуљу да би пред сам крај филма носио црвену кошуљу. Одећа црвене боје у православљу има значење крви коју су пролили Христос и његови ученици, апостоли, светитељи и мученици^.[3]

У том смислу број 33 и црвена кошуља наговештавају да ће се десити страдање, али кроз страдање долази се и до награде…

Шта је Процес у филму?

Процес кроз који пролази Лазар током читавог филма а који се састоји из многобројних разговора и испитивања може са схватити као процес спасења душе и припрема за живот након смрти. Детаљно испитивање може се схватити и као Лазарева исповест пред смрт. У контексту филма Лазар је највероватније у стању коме и све што му се дешава на острву одиграва се на менталном плану, отуда и толико надреалних елемената. Лазар се суочава са самим собом и свиме оним што је учинио за живота. Своју душу чисти и спашава од греха и нечистоћа кроз чин покајања чиме постаје светлост након физичке смрти.

Уметнички аспект филма

Да је у питању уметнички филм постајемо свесни још у првом кадру. Мноштво одличних сцена и кадрова снимљених из ваздуха који приказују сву лепоту и пустош грчких оствра остављају без даха. Ти призори готово да делују нестварно и као да су са друге планете. Оне у великој мери дају и надреалани амбијент читавом филму. Естетика која упућује на великог Тарковског. Музика је дело грчког композитора Василиса Цабропулоса. Нумера којом се филм завршава и која се наставља у завршној шпици је одлична. Вокална солисткиња Нектарија Каранци је својим моћним вокалом додатно музички зачинила ово надреално филмско остварење.

Закључак

„Лазарев пут“ није наш први филм који се бави загробним животом, који спаја две стране, живот и смрт, и који је у себе уткао елементе хришћанства, митологије и фантастике. Ту је и култни филм Горана Марковића из 1989. године „Сабирни центар“, али за разлику од њега, „Лазаров пут“ нема комичних сцена. У питању је озбиљан и тежак филм препун симбилике.

Иван Босиљчић као главни глумац је бриљирао. Ово му је најозбиљнија и најтежа улога до сада. Успео је да је изнесе у потпуности. Ова улога је у великој мери захтевала гестикулацију и праву емоцију у глуми, а тај преображај нервозног и себичног Лазара у потрешеног, шокираног и тугом девастираног човека, у тренутцима када схвати какав је живот водио и када се искрено покаје за све лоше одлуке и поступке у животу које је учинио, је најјачи моменат у филму.

Погледајте овај филм. Ретки су овакви филмови у нашој кинематографији.