Granata me je preskočila, metak me je promašio. Vratio sam se nepovreden. Trebalo je da budem srećan.
Uprkos bombardovanju trafostanice na Bežaniji, dobio sam 6 na ispitu sledećeg jutra. Trebalo je da budem srećan.
Počeo sam da radim u biblioteci posle petooktobarskih promena. Trebalo je da budem srećan.
Objavio sam prvu knjigu posle dve godine. Postao sam otac i više nije bilo razloga da mislim o sebi. Trebalo je… Bio sam.
Usred svog onog sivila objavili smo sunčani esid džez album. Trebalo je da budem srećan.
Moji drugovi zapali su u teške egzistencijalne krize, postali alkoholičari i narkomani. Neki su se odselili. Šta mi je trebalo da se inatim i postanem pisac, muzičar, istoričar umetnosti… To nije put do sreće.
Na kraju sam ostao bez ljubavi, jer se sve ljubavi potroše, pre ili kasnije, naročito u teškim vremenima. Bacili su me na lomaču, ali vaskrsnuo sam. Nisu uspeli. Bar ne sasvim. Trebalo je da budem srećan.
Jedino što me nije napustilo su reči. Nekad je tu samo jedna jedina reč, koja se ne pretvara u lavinu, koja ostaje tiha i pusta kao monah u Novosibirsku. Recimo divljina. Nekad više njih, sa izraženom tendencijom da se naposletku grupišu i povežu u iskaz, vapaj ili smislenu celinu. A nekad, nekad su tu somnabulni rafali reči, koji se nasumično ispaljuju u svet, u prazninu sveta, ili u njegovu indiferentnu telesinu što se gega milenijumima bez plana i programa, guta Nojeve barke, kraljevske krune, kosti razbojnika i svetaca, aleksandrijske svitke, apokrifna jevandelja… Nekad su tu reči, jurišnici koje ne posustaju dok ne padne poslednji bedem neznanja, ignorisanja, otupelosti, bezdušnosti.
Trebalo je da budem srećan što imam takve reči.
Početak novelete PTSP objavljenje u knjizi Episodium depessivum, koja po svojoj formi, nezavisno od novelete koju čini, može biti kratka priča.
