U fazi pripreme nove knjige Nitogen Remix otišao sam do gradskog stadiona sa ciljem da fotografišem Letnju pozornicu jer mi je fotografija neophodna u koncepiranju knjige.
Subota jutro, neradan dan za mnoge, deset sati, znači nije bilo mnogo rano. Na stadionu nigde nikog. Čak ni pasa lutalica nije bilo. Očekivao sam da vidim mnoštvo dece koja su se igrala na igralištu, spuštala niz tobogane, klackala na klackalicama, ljuljala na ljuljaškama ili jurcala tamo-amo i roditelje koji su non-stop vikali i jurili za svojim nemircima koji ih ništa nisu slušali. Ali beše pustoš. Iskreno, iznenadio sam se. Ali neprijatno.
Otišao sam iza bazena da bih slikao Letnju pozornicu kad ono pozornice nema. Ne vidi se od drveća i rastinja. A bila je tako impozantna i upečatljiva građevina pre mnogo godina. Videla se čim se uđe na stadion. U jednom trenutku sam se zapitao nije li u međuvremenu porušena, a da za to nisam čuo, pa da je to bio razlog što se ne vidi. Na kraju sam odlučio da zakoračim u „šumu“ i razrešim sve dileme. Posle jedno pedesetak metara probijanja kroz šiblje i travu ugledao sam je. Bila je tamo. U fazi raspadanja. Priroda i ljudska nebriga su je u potpunosti pokorile i uništile. Žalostan prizor koji oslikava realno stanje stvari i prolaznost života.
Ali kao što se kaže: „Slika govori više od hiljdu reči“, zato pogledajte kako danas izgleda nekadašnji ponos i dika našeg grada.
