Iran je zemlja dobrog filma. To nas nije naučio samo Asghar Farhadi, već mnogi vrhunski iranski autori, koji u svojim filmovima uvek imaju iranske glumce koji, po pravilu, briljiraju.
Pred nama je još jedan veoma dobar film iz ove zemlje, “No Date, No Signature”, čiju režiju potpisuje Vahid Jalilvand, iranski reditelj i scenarista koji je, bar za sada, snimio ukupno tri filma. Njegova hvaljena drama “Wednesday, May 9” (2015), kojom se predstavio na festivalu u Veneciji, dobila je nekoliko nagrada, a da je reč o autoru koji poseduje umeće velikih majstora poput Farhadija najbolje se vidi u “No Date, No Signature”, koji je tematski sličan filmovima koji su Farhadiju doneli slavu, te nas vodi u Iran gde pratimo zanimljivu priču. Ovaj film je takođe prikazan na festivalu u Veneciji, gde je osvojio dve nagrade, i to za najbolju režiju i najboljeg glumca, a ukupno je osvojio 20 nagrada na festivalima širom sveta.
O čemu se ovde radi? Nakon što ugledni doktor jedne noći svojim automobilom udari motocikl na kojem se vozila cela siromašna četvoročlana porodica (muškarac, žena i njihovo dvoje dece), njegov život će se promeniti. Iako je očigledno u mnogo boljoj finansijskoj situaciji od ljudi na koje je naleteo, vidimo da mu nije nimalo lako, pa ih moli da ne zovu policiju, nudeći im nešto novca, ali otac odbija da prihvati. Doktor ih pregleda na licu mesta, sve četvoro, i niko od njih ne deluje povređeno, tek manje natučeno i uplašeno (osmogodišnji sin se žali da ga boli glava, dok drugo malo dete ne prestaje da plače), ali kada sledećeg jutra stigne na posao, shvata da je dečak kojeg je pokupio automobilom stigao na kliniku u kojoj radi – i to mrtav.
Uplašen da se ne sazna da je on učestvovao u nesreći, nikome ne govori, ne želi ni da kontaktira uplakanu porodicu, a iako je obdukcijom utvrđeno da dečak nije preminuo od posledica nesreće, nego od trovanja hranom (botulizam), odnosno pokvarene piletine, doktor Nariman (glumi ga iskusni iranski glumac Amir Aghaee) nije tako siguran i čini se da oseća krivicu zbog toga što nije uspeo da odvede porodicu u bolnicu, ali i zbog sebičnog razloga zbog kojeg nije želeo da se pozove policija: njegovo osiguranje je isteklo. Pored toga što ga izjeda snažan osećaj krivice, ista emocija uništava i oca, koji je svom sinu doneo jeftin obrok za ručak – kokošku koju je kupio, ne očekujući da će obrok dete koštati glave.
Shvatanje da su oni očigledno izazvali smrt svog sina dovodi brak para u zastoj, a otac (Navid Mohammadzadeh, koji je osvojio nagradu za najboljeg glumca u Veneciji) odlazi da se suprotstavi čoveku koji mu je prodao piletinu, što će izazvati nasilnu svađu. S druge strane, doktor Nariman sam vrši drugu obdukciju, tražeći dokaze da je smrt deteta zapravo prouzrokovana povredom glave koju je zadobio u saobraćajnoj nesreći. I doktor i otac će odlučiti „svoje“ isterati do kraja, svako na svoj način, a to ni jednom ni drugom neće doneti ništa dobro.
Dva čoveka koji možda imaju veze sa smrću dečaka koji je imao ceo život pred sobom. Male odluke koje dovode do ogromnih posledica. “No Date, No Signature” je moćna studija karaktera ove dvojice muškaraca, koji su veoma različiti jedan od drugog, ali dele zajednički teret. Možda bi zaključak trebalo da bude da kada mlada duša umre, postoje samo gubitnici.
Jalilvand je sve to lepo osmislio i složio sa svojim saradnikom-scenaristom Alijem Zarnegarom, ali i njegova režija je fenomenalna, a glumci su sjajni i verovatno najveća vrednost filma. Fotografija Paymana Shadmanfara, u kojoj dominiraju smeđe i sive boje, takođe se ističe, i ovde imamo zaista vrhunske radove svih uključenih, te film nudi mnogo razloga da ga pogledate. Vahid Jalilvand se može smatrati jednim od najboljih iranskih reditelja koji su se pojavili u ovoj deceniji, a kroz briljantnost sve četiri glavne glumačke izvedbe – posebno se ističe Navid Mohammadzadeh – još jednom možemo da se uverimo u nestvarne sposobnosti i talente vodećih iranskih glumaca.
Ocena: 8/10.
Autor: Marko Jovanović
