Kada je bio u najboljoj formi, španski reditelj i scenarista Pedro Almodóvar snimao je zastrašujuće kvalitetne filmove, nije to ni danas loše, ali daleko od onoga što je nekada snimao. Jedan od njegovih najboljih je film „The Skin I Live In“, koji je osvojio veliki broj nagrada, uz nominacije za Zlatnu palmu i Zlatni globus, a svetsku premijeru imao je na Kanskom festivalu. Ovo je jedan od retkih filmova koje Almodóvar nije snimio po sopstvenom originalnom scenariju ili sopstvenoj zamisli, već je adaptirao roman „Mygale“ francuskog pisca Thierryja Jonqueta.
Izdaja, osveta, anksioznost, usamljenost, požuda, strast i smrt – Almodóvar je sve to smestio u ovaj hibrid trilera, melodrame, horora i naučne fantastike, koji je vrhunski režiran i napisan, ali to se od takvog majstora očekuje.
Robert Ledgard (Antonio Banderas) je plastični hirurg, i to jedan od najuspešnijih i najpoznatijih. Uspeo je da proizvede veštačku kožu otpornu na opekotine i ujede insekata, a iako tvrdi i uverava kolege da eksperimente sprovodi na miševima i sličnim laboratorijskim životinjama, uskoro ćemo saznati da ima nešto drugačijeg zamorca. Ledgard drži devojku po imenu Vera (Elena Anaya) zatočenu u svojoj ogromnoj vili u španskom gradu Toledu, a na početku ne samo da ne znamo ko je ona, već i kako i zašto je tamo završila. Ona ima svaki luksuz osim slobode, nikada ne napušta sobu i obučena je u uski kostim koji joj pokriva celo telo, a služi je kućna pomoćnica Marilia (Marisa Paredes, koju pamtimo iz „All About My Mother“ i „High Heels“, takođe dva Almodóvarova filma).
Ovu priču pratimo u sadašnjosti i prošlosti, što znači da ćemo dobiti objašnjenje za događaje. Ubrzo saznajemo da je Ledgardova supruga tragično preminula, a zatim je ostao i bez ćerke. Ovakvi događaji pogodili bi i one najizdržljivije i najotpornije, pa je jasno da je posle svega toga Ledgard morao da pati, a da je u najvećoj meri stradala njegova psiha. Ko su ostali likovi, šta im se dogodilo i šta je Ledgard uradio zbog svog psihičkog stanja, nećemo otkrivati u ovoj recenziji, ali možemo reći da su to šokantne stvari.
Samo pravi majstori mogu da drže pod kontrolom tako uvrnutu priču do samog kraja, a Almodóvar je svakako jedan od njih, i ovde se najbolje vidi za šta je sposoban. Ovo nije bila njegova prva saradnja sa poznatim španskim glumcem Antoniom Banderasom, jer su radili zajedno osamdesetih na nekoliko filmova, a nedavno su se ponovo udružili na filmu „Pain and Glory“ (2019). Banderas je glumac koji spada u kategoriju onih sa velikim iskustvom u ovom poslu, a njegova hemija sa Almodóvarom je, zbog navedenog, očekivano odlična i pruža ozbiljan performans, igrajući poremećenog, opsednutog doktora.
Almodóvar je samo delimično svoj scenario zasnovao na pomenutom romanu, a inspiraciju je crpeo iz francuskog horora „Eyes Without a Face“ (1960) reditelja Georgesa Franjua, u kojem ugledni hirurg pokušava da vrati lice svojoj unakaženoj ćerki presađivanjem lica devojaka koje zatvara uz pomoć svoje asistentice, ali je inspiraciju pronašao i u trilerima Fritza Langa. Vidljivi su i uticaji filmskih stvaralaca kao što su Alfred Hitchcock, Michael Powell, pa čak i Brian De Palma. Takođe, nije sam pisao scenario, već je imao pomoćnika, ni manje ni više nego svog brata Agustína Almodóvara koji je, inače, glumac i producent.
Pedro Almodóvar je ovim filmom još jednom potvrdio da je maestralan i kao scenarista i kao reditelj. Glumci su odlični (ne samo Banderas, već i ostali, posebno Elena Anaya, koja ima prilično zahtevnu ulogu), film ima jednu od najboljih partitura koje sam čuo, mnogo dobrih detalja, sjajnih scena… Dakle, ko nije pogledao „The Skin I Live In“ (u originalu „La piel que habito“), neka to učini što pre. Preporuka kao kuća!
Ocena: 9/10.
Autor: Marko Jovanović
