Kada je Jakov Baruh umro, pomerilo se nebo. Bila je noć, i u jednom trenutku raspored sazvežđa se promenio, kao da je svod nad nama ogromna projekcija koju je neko, ko zna kako, zamenio drugom. Krojač je rekao da je i on to video, i da se onda, u izlogu njegove radnje, sama od sebe, upalila ukrasna sveća. Kovač je odmah posle toga, posle pomeranja neba, čuo kako njegov nakovanj odzvanja iako nikoga nije bilo u radionici. Poštar se naglo probudio iz sna i video da su mu prsti umrljani pečatnim voskom. Pesnik je na uzglavlju, jer tek tada je pošao na počinak, našao list papira sa pesmom ispisanom nepoznatom rukom. Jedino Matilda, Jakovljeva udovica, nije ništa primetila. Probudila se tek kada su sunčevi zraci prodrli kroz prozor, osedla hladnoću Jakovljeve ruke, i znala je, još pre nego što je ugledala njegova raširena usta, da je Jakov mrtav. To joj je bilo dovoljno. O nebu ionako nije ništa znala.
Kratka priča Nebo objavljena je u zbirci priča Neobične priče, 1999. godine.
David Albahari (15,3.1948. – 30.7.2023). Neka ti je večna slava veliki čoveče.
