Sport je rat

Sport je rat. Koliko god apstraktno, brutalno i prenaglašeno da zvuči ova fraza, ona nije ništa novo. Odavno se sport i rat dovode u vezu i porede. Konkretno, ja sam prvi put čuo za taj izraz u jednoj pesmi i to kada sam bio tinejdžer. U pitanju je pesma War Ensemble trhrash metal legendi Slayer kojom počinje njihov odličan album Seasons in the Abyss iz 1990. godine, a koja između ostalog peva:

The sport is war, total war / Sport je rat, totalni rat
When victory’s really massacre / kada je pobeda pravi pokolj
The final swing is not a drill / završi test nije trening
It’s how many people I can kill / već koliko ljudi mogu da ubijem.

Dakle sportisti su u neku ruku ratnici. Imaju dosta zajedničkih karakteristika. Počevši od fizičke snage i kondicije do borbenog duha i mentalne stabilnosti.

U tom smislu, Ljubomir Dragašević, doktor filozofije i bivši reperezentativac košarke SFRJ, između ostalog, piše:

Sportska takmičenja po svojoj prirodi najbliža su ratu. Praktično, ona su podražavanje ratnih okršaja. Na to upućuju i izrazi koji dominiraju u sportu: „protivnik, pobeda, poraz, napad, odbrana, kontra-napad, juriš, linija odbrane, strategija napada, razbiti protivničku odbranu, razviti napadačke linije, obezbediti podršku napadačkim redovima, obezglaviti protivnika stalnim jurišima i naterati ga na povlačenje, zbiti odbranbene redove, ukopati se u odbrani, uneti paniku u protivničke redove, naneti protivniku udarac od kojeg ne može da se oporavi, onesposobiti napadačke redove, naterati protivnika da se povuče na svoju teritoriju, uništiti igru protivnika, slomiti protivniku moral, srušiti ga na kolena, dotući ga do kraja, naterati ga da se preda, ubiti mu volju da se bori, kukavički se predati, junački izginuti braneći svoj gol, boriti se do kraja, pripremiti se za odlučujući juriš…”. Scene sa otvaranja sportskih predstava, zastave, himne, defile, taktovi koračnice koju po pravilu izvode vojni orkestri, strojevi korak – sve to pre podseća na ratni sukob nego na igru slobodnih ljudi.^[1]

Visente Kvintero, stručnjak iz oblasti društvenih nauka, u svom tekstu „Nacionalizam, sport i rat…“ navodi:

Sport ne samo da podstiče ratne stavove i ponašanje, već ima i kritičnu edukativnu funkciju u obuci muškaraca za borbu. Kroz istoriju je postojala veza između sporta i ratovanja. I kulturno i istorijski gledano, i rat i sport služili su kao mehanizmi za muško povezivanje, za društvenu konstrukciju muškosti i za jačanje odnosa moći između učesnika, bilo pojedinaca ili grupa, u društvu i nacionalnim državama.^[2]

U objašnjenju i tumačenju veze između rata i sporta u suštini postoje dve teorije. Prva je da je sport komplementaran ratu, da stimuliše i podstiče ratničke stavove i ponašanje i da ima vaspitnu funkciju u osposobljavanju muškaraca za borbu. Druga teorija je da sport predstavlja alternativu ratu. U tom smislu sport se može posmatrati kao „sigurnosni ventil“ koji agresivne tendencije odvraća od ratnog nasilja i usmerava na sportske terene. ^[3] U kontekstu toga, u svojoj knjizi Sport je rat, Majkl Rozel kaže:

Na našu veliku žalost, kao vrsta, čovečanstvo voli rat. Ali dobra vest je: imamo sportske i društvene igre da bismo ostvarili svoje impulse za osvajanje sveta. Bilo da se radi o Olimpijskim igrama, Svetskom kupu, Superboulu ili, na apstraktniji način, badmintonu ili golfu, svaka utakmica je zamena za ratnika u svima nama. U modernim vremenima, muškarac ne mora da brine da li će Apači skalipirati njegove voljene. Atila Hant neće upasti u njegovo selo. Više ne lovimo divljač da bismo obezbedili hranu. Odlazimo na svoja radna mesta, pravimo naše eksel tabele i vozimo se kući govoreći sebi da smo još uvek muškarci. Kako se snalazimo? Pratimo naše kvoterbekove ratnike u ponedeljak uveče dok usmeravaju svoje timove na neprijateljsku teritoriju. Ovo duboko poštovanje sportskih heroja je zdravo za nas. Mi ratujemo, ali niko ne mora da pogine. Konačno, sport je rat, ali rat nije sport.^[4]

Ista je priča i sa video igricama ako se one mogu podvesti pod neku vrstu sporta imajući u vidu da širom sveta postoje organizovana razna takmičenja u igranju video igrica. Zapravo, ako se gejming može uvrstiti u sport onda bi to bio takozvani e-sport iako oko toga postoje kontroverzna mišljenja.^[5]

Kao što je napomenuto na početku teksta, od vojnika se zahteva fizička snaga, borbeni duh i mentalna stabilnost. U tom smislu, sport priprema vojnike za borbu povećavajući kondiciju, kanalisanjem agresije i fokusiranjem uma. Sport služi za jačanje veza između saboraca, za izgradnju discipline i spremnosti da svi služe zajedničkom cilju.

U Priručniku za obuku pešadije iz 1932. godine Britanske vojske navedeno je i sledeće:

Kondicija tela i duhovno zadovoljstvo lakše se postižu u slobodnoj atmosferi igara. Komandir voda treba da organizuje popodnevni fudbal, kriket, boks i kros trčanje, posebno u takmičenju sa drugim vodovima, i da sam učestvuje u njima. Muškarci će se odazvati svim srcem i uneti duh svoje igre u svoj posao. Vod koji igra fudbal, trči i boksuje, biće kvalifikovan da se suoči i savlada stres i naporne bitke.^[6]

Takođe, mnogi vojnici su u obavezi da se bave sportom pogotovo određenim borilačkim veštinama u cilju povećanja borilačkih sposobnosti sa jedne strane ali i sticanja samopouzdanja, hrabrosti, kondicije i borbenog duha sa druge strane.

Dalje sličnosti između sporta i rata odlično je objasnio Ljubodrag Simonović, koga sam već prethodno citirao:

Interesantna je i priroda sportskog okršaja. Svaki tim ima „svoj” deo terena (teritoriju) sa koje „kreće u napad” na protivničku teritoriju na kojoj se nalazi vrednost koju protivnik nastoji da sačuva. Postizanje koša ili gola pretstavlja poraz branilaca, sa tim što su stečeni poeni simboličan izraz vrednosti plena koji je zadobijen. Svaki napad je borba, a utakmica rat u kome je pobedio onaj ko je uspeo da pobedi u većem broju borbi i na taj način osvoji veći broj poena (veći plen). Radi se o scenariju koji odgovara srednjovekovnim pljačkaškim pohodima plemića. Uostalom, i ustrojstvo kluba, kao i klupski simboli, upućuju na povezanost sporta sa srednjovekovnim tradicijama. Klub je organizovan kao svojevrsni srednjovekovni klan. Boje, grb, himna, veličanje „svetlih tradicija” (što se isključivo odnosi na pobede), stvaranje hrojskih mitova o „najvećim igračima” (borcima) koji postaju legendarni uzori za mlađe članove i simpatizere kluba (klana) kao i sredstvo za zadobijanje prestiža među klanovima – sve to čini (doduše banalizovani) kolorit prošlosti. Što se tiče stadiona, on je svojevrsno utvrđenje i kao takav sedište klana, dok je igrački teren „sveto zemljište” iz kojeg izvire životna snaga klana koja hrani borilački fanatizam svojih pripadnika. „Poginuti boreći se na svom terenu za boje svog kluba!” – predstavlja najsvetiju obavezu i čast. „Izdati klupske boje” postaje najveći zločin koji se ni sa čim ne može iskupiti. Tenzija emotivnog dovedena je do usijanja: u trenucima pobede sportista se oseća kao simbol klana i idol slavljeničkih masa; u trenucima poraza oseća se kao bedni izdajnik koji je pobegao sa bojnog polja. Naravno, ne nosi svako breme odgovornosti na isti način, ali se pod njim neminovno povija. ^[7]

U sportu kao i u ratu teži se pobedi. Sportska parola „Važno je učestvovati“ više nije aktuelana ako je ikada i bila. Zapravo smatra se gubitničkim izgovorom za neuspeh. Važno je pobediti. Po svaku cenu. Bilo da je u pitanju rat ili sport. Pobeda je jedino važna.

Odavno u sportu nema fer pleja. Kao što su u ratu sva sredstva dozvoljena, dozvoljena su i u sportu. Primer koji to potvrđuje su sve učestalije povrede protivnika kada za tim nema potrebe samo sa ciljem namernog povređivanja i mogućeg eliminisanja iz daljeg takmičenja. Možda je najupečatljivi slučaj „New Orleans Saints bounty scandal“ koji se desio u američkoj nacionalnoj ragbi ligi NFL 2009. godine. U pitanju je incident u kojem su članovi New Orleans Saints-a optuženi da isplaćuju bonuse ili „nagrade“ za povređivanje igrača protivničkih timova. U tom smislu odbrambeni igrači su se usmeravali na udaranje ključnih protivničkih igrača po glavi i određenim delovima tela, teškim udarcima koji će protivnike načiniti nepokretnim i nefunkcionalnim, što u velikoj meri može uticati na ishod utakmice.^[8] Smatra se da su takvom strategijom New Orleans Saints osvojili prvenstvo 2009. godine.

Ako se osvrnemo na današnje sportiste i njihovu fizičku konstituciju, videćemo da su svi u mišićima. Pucaju od snage. Bio mašine makismalno utrenirane i uvežbane da rastrgnu svoje protivnike. Nije dovoljno samo pobediti. Već ubiti duh u protivniku i na taj način poljujati mu samopouzdanje, izazvati mentalnu krizu i nestabilnost, emotivni krah čime će zapravo prestati da bude konkurencija i rival koji može ugroziti status pobednika. Za ovu priliku možemo spomenuti i Majk Tajsona i trenutak kada je odgrizao deo uveta svom protivniku Evanderu Holifildu baš zato što nije mogao da ga savlada po pravilima jednog boks meča. Dakle, Holifild Tajsonu nije bio samo sportski antagonist već smrtni neprijatelj koga treba uništiti po bilo koju cenu. U trenutku svoje nemoći da to učini kako dolikuje pokušao je da mu odgrize uvo.

Da bismo sagledali količinu napora i zalaganja koje ulažu sportisti u svojim mečevima u cilju pobede, dovoljno je da se osvrnemo na našeg sunarodnika, svetskog tenisera broj 1. Koliko traju njegovi mečevi? Neki i po pet sati. Pet sati nemilosredne i naporne borbe. Neko će reći, tenis, beli sport. To je za seka perse. Ali zamislite koliko je to opterećenje boriti se za pobedu i opstanak više sati. Izdržati sav taj fizički napor, psihičku presiju, medijska opsedanja i provokacije publike. Nemilosrdno i surovo.

Baš kao nekadašnji gladijatori po arenama. Bore se do poslednjeg atoma snage da bi zadovoljili masu i svoje gospodare i pobedili. Za razliku od gladijatora, moderni sportisti ne bivaju ubijeni ako budu poraženi, ali svaki poraz doživljavaju vrlo tragično baš zato što ova civilizacija i ovo društvo ne voli gubitnike zanamarujući činjenicu da velika većina onih koji gledaju i prate sportska dešavanja u manjoj ili većoj meri čini gubitnike i beznačajne mediokritete.

Da odemo korak dalje, da pustimo krv na sportski teren ili ring. Da ponudimo igru i krv, sve krvožednijim sportskim fanovima, zaluđenicima i celokupnom javnom mnenju. Osvrnućemo se na današnje moderne gladijatore. Na boks, ful kontakt, ultimat fajt, kik boks… borce. Oni i jesu pravi moderni gladijatori. Surove i nemilosredne borbe prepune krvi i teškog povređivanja. Bore se u ringovima, zatvoreni u kavezima, do poslednjeg atoma snage. Slomljenih noseva. Naprslih lobanja. Frakturisanih kostiju. Polomljenih zuba. Sa potresima mozga. Unutrašnjim krvarenjima. I to je sport. To treba da nas razonodi i opusti? Nismo mnogo odmakli od srednjovekovnog divljaštva sem tehnološkog napretka.

Kao rezime na sve napred rečeno mogu da konstatujem ono što sam i rekao na samom početku. Sport je rat. Ideologija je ista. Cilj je pobeda. Cilj je uništiti protivnika. Što razornije. Nije bitno da li se bitka odvija na sportskom terenu ili bojnom polju. Neprijatelj je neprijatelj. Na kraju krajeva, „može biti samo jedan“ pobednik. Baš poput gorštaka iz kultnog filma i fraze koju izgovara dok odseca glavu svom protivniku.