БЕЛЕШКА
Има недељу дана већ како их читам:
Антологије Ивана В. Лалића
Подвлачим, са занимањем, оштроумне увиде
А листам кад коју –
Изјутра, поподне, с вечери. Препознајем
Лалића у стиху туђем
И туђи глас који кроз њега ми говори.
Такве су чаролије преводног
Песништва.
Лакше је с Американцима. Мање
Симболизма, израз суспрегнут,
Уз то је слабији и интензитет језика.
Малочас је француски Сипервјела
Грунуо тако снажно да
Мелодија нека ускрсав градски пејсаж
Косну ме довољно
Да морах од себе књигу да отурим
Да то оћутим, а затим, ево
И забележим.
ПОВРАТАК
Вратила се у току ферија.
И њени и моји сада станују у истом крају.
Запазила је да је посматрам
Док бавила се око цвећа.
Узвраћа ми оштрим погледом.
Очигледно негодује што сам се уопште
Дрзнуо да је погледам
Вероватно јој смета и сама помисао
Да присутан сам где и она.
Одлази, низ падину, с пријатељицом,
На филм.
Низ падину је цвећњак, станови, наша
Сећања.
Не могу да отргнем се од њеног погледа
Она прелази преко свега само
Очи на мене не полаже
Очи су јој плавље од плавети
За те очи, мртав сам
Да не може бити мртвији
Нешто у себи рачунам:
Има, од тога, данас, неких тридесет година
ТАМО, ДАЛЕКО
Далеко, далеко
Од људске мржње и од људске љубави
Читах Бдење Станише Нешића на острву од корала
Крочих над стењем, наг
Купах се
Отворени океан
Мати је
Расточена
О, те даљине, та пространства
Очи одмараш на нејасној траци хоризонта
Где стапају се плавети две
Шуморење бетела и палми
Аритмички одјек је
Таласа који разбијају се о мрко стење
Ево човека! Пева Станиша
Ето га: двадесет и пет му је година
Наг је, свој је, властит
Еректилан
У смислу да вичан је
У раскидању свеза и препуштању најдубљим –
Често и противречним – Поривима
Који му покрећу душу.
Дошао је накрај света да пробдије поподне
О, врхунски час самоблуда то је
Уз стих и ћутање
Пре повратка међу свет.
На уском спруду који спаја корал са коралом
Оток са отоком
Звезде сјаје над понором као лампадери
На булевару
Између Ђерма и цркве светог Марка
Тамо, далеко.
ТРЕЋЕ ЛИЦЕ
Једном ме средовечни човек замоли
Да јавим се његовом сину
Зрелом човеку сад
И посредујем у могућем обнављању
Додира између оца и сина
Који су се изгубили из вида
Али који, такође, знају за постојање
Оног другог.
Даде ми број телефона.
На поновљену молбу заједничких
Знанаца,
Дадох му реч да ћу да се јавим.
Жену с дететом напустио је
Тако давно
Да сад не може да буде реч
О истом човеку.
А мучи га то, данас, више него тад.
Говорио је доста чист француски
Иако је у тој земљи радио свега неколико година
Надао се њеној пензији
И надао сину
По повратку у Француску, то му испуних.
На мој позив јавио се глас, женски.
Изложих ствар
И она позва мужа.
Тридесетогодишњи младић био је
Куртоазан. Исто колико и
Хладан.
Али из сваке речи осећао сам бол,
Дубок.
Зашто бих се чуо с тим човеком, данас?
Нек остане овако. Шта је било,
Било је.
Мене је други отац подизао и другог оцем називам.
Сетих се тога, малопре,
Јер опет ми долазиш у сан.
Тај његов гест,
Гест очајника, па то би било
Као кад бих затражио твој опроштај
Преко трећег лица.
НИ ГОВОРА
The thrill is gone, baby
The thrill is gone away
You know you done me wrong, baby
And you’ll be sorry someday
B. B. King
Олако раскидамо
Само како бисмо опет и
Опет осетили
Занос нове љубави
(О, никад доста тога пијанства
Итд)
А кад и то прође
(Лебдење као прах ко пелуд ишчезне)
Јер све гаси се па и то
Срећно стање
Сећање на претходну неку љубав
Претходни живот
Неосетно почне да ровари
Јави се осмех мирис боја гласа
Сећање на какво путовање
Јаве се намере (изневерене)
Могућност среће
Итд
А јави и немогућност
Да исправи се грешка
Дозове памет
О каквом одазиву
Поздраву с ону страну свег
О томе
Ни говора
ЛЕКОВИТОСТ
Јасан ми је сада сан што сам га уснио пред само буђење
Та девојка пути прозрачне
Те помало хладне црте
Њезина изненадна жудња за мном
И наше дошаптавање преко шанка
Све се то објашњава оним осећањем
Растерећености
Кад сам је напуштао
А оно долази отуда што
Нисам толико изненађен љубавном изјавом крхке незнанке
Колико замишљен над чињеницом да у кући то вече
Нећу бити сам (ту ми је мати)
И, посебно
Помишљу да нестајеш, нестајеш
Из мисли, примисли, односно да те то Друго лице брише
Уместо леша – живо биће, нежно створење
Врати ме у живот
Ко да се сама Анима испречи
Између нас двоје
Признаћу ти да делује лековито
MARUŠEVEC
И све то буде Maruševec
Стари камен и запис на њему
Dum spiro spero
Капије кроз које крочим и лица која видим
И стазе кроз које не крчим себи пут
И стаза кроз коју га крчим
Dum spiro spero
И шуме још увек шуме су кроз које лута
Пар младића и девојака
Занесених у суштинске разговоре
Кад старији ђак рече да школска убила се
Најлепша најпаметнија најсамотнија
Девојка генерације
Издвојена, своја све до чина који
Коначно исписа црту раздвајања између нас и ње
Шуме, тишине, лета кроз која
Пролазим кроз славонске, крајишке, сремачке варошице
Варошице чији једини је разлог постојања
Марушевец
Хајдуково Пожега Градишка Дарувар
Лошињ Паг
Пар лица пар средовечних жена и мушкараца
Кроз чија се лица још исцртава лик девојке лик младића
Сећање на тесани камен на одаје где данас учиш
Престанак одазива и еха
Шуме су много је шума и јако су густе
И многo лица много је лица
И тишине и сва та тишина и мир и мало бар мало
Предаха мало мира и све то
Све то буде, и буди, Maruševec
КЉУЧЕВИ
Признајем: бацио сам их. Бацио сам те кључеве. У инат. Можда бих још могао да их нађем, да откријем то место, али су највероватније трајно изгубљени. Па знате ли ви колико је времена прошло од тада? Вратио се, тражи их. Сумњам да се вратио да бисмо се опет срели. Неко време га посматрам док се распитује, док покушава да дође до неког податка о загубљеном предмету. Јасно ми је да ће кад тад да га траг доведе до мене и из тог се разлога искрадам из друштва, узимам успињачу, одлазим, настојим да одем, да нестанем. Недуго затим ето њега. Ако ме раније потапао страх, сад је, опет, превагнуо инат. Упорно се држим тога да с тим свежњем кључева немам ништа, иако у својим рукама држим његов ајфон. Уморан сам од хајке, а он је, вероватно, уморан од потере. Свеједно, одбијам да му признам оно што је очигледно, док он мирно посматра сасвим неупотребљив екран и његове (не тако безбројне) шарене иконице.
ПОШТЕНО ГОВОРЕЋИ
Ниједном Павића срео нисам
Устукнух при случајном срету у
Rue de Lille
Кад љутито драга му искорача се
Испред збуњена писца
Остављеног да, као укопан, стоји
У сећању (ко насред улице)
Непоузданом
Варљивом већ по природи
Својих интенција
До којих тешко допирем
Једном сам само Лалића срео
И с њиме руковао се
У књижари Геце Кона
Тад још могло је да пуши се
(Дим цигарете учествује
У свеукупној омами
Полица крцатих књигама
Ожутели врхови прстију
Ни по чему не одговарају
Беспрекорној архитектоници
Белих канонских стихова)
Доиста
Богове збиљске тек сам наслутио
Али сам тесао тесао тесао
Себе у напору да будем њима налик
Поштено говорећи
У томе не видим никаквог
Разлога за стид