Dok hodam šumom mimo dana i ljudi
Ostvaruju se sve moje želje da budem tiha i bitna .
Sve što je mrtvo u meni polako se budi…
U onom nevidljivom momentu kad sanjaš
a ruke ti drhte na mom temenu
I čekaš, čekaš da izludim.
Strah te voli.
Namiriše ti krvotok pun momenata i ljudi…
Dozovi nekog sa one strane veka
I probaj da ne govoriš ništa bitno
Šapući samo reči,
Prve koje ti na um padnu.
Moja jeza još uvek je i britka i meka.
Posle svega zanemi dok ja letim po sobi
i umiri sve da lakše prebrodim noć.
Nismo tu da bi disali već da drugi dišu nas,
Da obleću oko naših trupla
Da osećaju i slabost i moć.
I da nam govore da nema veze,
Kako na kraju ionako prođe sve.
A dođe mi da raščupam ti kosu
I ljubim oči dok ne pocrvene…
Obećavam ti svet pun igračaka koje se igraju sa svima
I ne traže da ih voliš, kao što tražim ja.
Obećavam ti noć u pola dana
I zvezdu na stočiću pored kreveta .
Obećavam ti besne oluje u glavi
I smiraj kad god to poželiš.
Nudim ti boju na crnom papiru
I nudim ti senke u tami…
Želim ti veliku dugu na malom nebu i suze ..
Suze da te izlude..
Nudim ti sebe u običnom danu i korake koji vode do kraja…
Želim sebi mir i prazne misli i smeh …
Smeh da te potpuno probudi…
Nisu ljudi dobri, ali nismo ni mi krivi .
Mi ćemo živeti dok god to želimo,
A sanjaćemo drveće i šumu sve dok potpuno ne izgore.
