Roman Kuća sećanja i zaborava domaćeg pisca Filipa Davida pročitao sam u dahu. Iako je tema romana prilično mučna i teška, iako sam nakon čitanja bio prilično uznemiren, posle dužeg vremena naleteo sam na roman koji mi je prijao i u kojem sam uživao.
Ako bih ukratko, u jednu rečenicu, pokušao da prepričam ovaj roman, rekao bih da se bavi zlom u ljudima i stradanjem Jevreja za vreme Drugog svetskog rata. Međutim, da li je moguće ukratko i površno baviti se ovim temama? Zlom i stradanjem Jevreja? Normalno da nije. S druge strane neko će možda pomsiliti evo još jednog romana na tu temu. Hiljadu puta ispričane priče. Ali nije tako.
Filip David je na nešto manje od dvesta stranica uspeo da prikaže i iznese dovoljno materijala kojim će u izvesnoj meri demistifikovati i razotkriti tamnu stranu ljudskosti koja je svoju kulminaciju ispoljila kroz holokaust i sve strahote koje su iz toga proizašle. Iz tog aspekta se autor i bavi zlom pokušavši da pronađe odgovore na pitanja koja je postavljao u najvećoj meri samom sebi: Šta je to što čoveka tera na zlo? Šta to u čoveku pobuđuje zlo? Zašto čovek postaje zao?.
Obeležio sam i sačuvao više citata iz knjige koji se bave zlom.
Najviše vremena potrošeno je na uzaludne pokušaje da se definiše sama priroda zla, i odredi njegova filozofska, teološka, pa i ljudska suština. Zlom nazivamo mnogo toga – od prirodnih katastrofa i bolesti pa do nasilnih umiranja, ratova, zločina. Ali kada je reč o samom zločinu uglavnom se ponavljala priča o banalnosti zla…
Zlo je bilo objašnjavano ili kriminalnom prošlošću ili zatucanošću, lošim vaspitanjem i obrazovanjem, greškom u karakteru, tradicionalnim mentalitetom, manipulacijama političara, dakle svim onim što je ljudskoj prirodi svojstveno, a ne strano. U svim tim pričama provlačila se misao koja je išla u prilog tumačenja zla kao nečeg prizemnog, prostačkog, nečeg zaista banalnog i objašnjivog.
Autor je kroz iznošenja životnih priča glavnih junaka romana pokušao da prikaže zlo definišući ga kroz njihove poglede na svet i shvatanje života. U pitanju su sredovečni ljudi koji su se sreli posle mnogo godina na međunarodnoj konferenciji u Njujorku a koji su kao deca bili žrtve tog masovnog stradanja. Ljudi koji su ostali bez ikoga svog i koji su da bi preživeli morali da žive pod lažnim imenima, sve vreme krijući se i strahujući. Prilično potresne priče. Deo njih dešava se na ovim našim prostorima. Znači, tadašnja deca da bi preživela morala su da postanu neko drugi, da se odreknu svog identiteta, da zaborave ko su i šta su, da žive u laži, da obmanjuju i sebe i druge jer samo tako su mogla da prebrode zlo, stradanja i bezumlja koja su harala velikim delom sveta. Morala su da kriju istinu o svom poreklu. Ali istina pre ili kasnije ispliva na videlo, ugleda svetlost dana. U konkretnom slučaju istina je obelodanjena ovim romanom.
Čitajući roman saznajemo tragičnu i potresnu sudbinu četvorice Jevreja. Šta su sve to morali da urade i prežive Albert Vajs, Solomon Levi, Miša Volf i Urijel Koen samo da bi opstali. Na taj način mi kao čitaoci otkrivamo modele života Jevreja u ratnom periodu, zakoračujemo u svet torture i pakla logora smrti. Saznajemo priče o ostavljenim jevrejskim bebama koje su spašavali i odgajali nepoznati ljudi, o roditeljima koji su svesno odlazili u smrt očajnički pokušavajući da spasu svoju decu, o ljudima koji nakon četrdeset, pedeset godina saznaju svoja prava imena i ko su im bili pravi roditelji, o užasavajućim stradanjima ljudi u užarenim pećima Aušvica.
Vi kao čitalac ne možete se osećati prijatno dok čitate o takvim stvarima ma koliko jaki i čvrsti bili. Naročito ne sada kada na teritoriji Evrope rat u najveće hukti i kada se sve češće spominju proširenje područja borbe i ratnih delovanja. Čitajući o zverstvima iz Drugog svetskog rada naziru se dešavanja koja nas okružuju i to je ono što deluje najstrašnije. Ta identifikacija opisane prošlosti sa dešavanjima iz sadašnjosti. Pitanja se sama nameću. Hoće li nam se dogoditi još jedan svetski rat? Da taj rat možda već nije počeo? Prilično strahotna i užasna pitanja. Odgovori na njih mogu biti mnogo strašniji. Ostaje nam samo nada da će razum prevladati kao i činjenica da smo nešto kao civilizacija naučili iz prošlosti. Da smo ipak došli do nekakvih pouka. U suprotnom još jedno masovno stradanje i razaranje je neizbežno.
Naslov romana kroz jednu simboliku poručuje da su deca, žrtve holokausta jedino kroz zaborav mogla da pobede tu stravičnu prošlost i traume koje su tada nastale i tako mogla nastave da žive jednim normalnim životom. Ali to je samo teorijska mogućnost. Ti strahotni događaji večno ostaju u sećanju i definišu ostatak života, traume ostaju zauvek prisutne, čovek se ne može osloboditi tih „demona“. Jednostavno oni postanu deo njegovog bića. Srastu u njegov genetski kod. Možda ti sredovečni, sada slobodni, ljudi više ne nose žutu zvezdu kao vid žiga, obeležja i nižeg staleža, ali to zlo je svakako utisnulo svoj žig u dušu i um tadašnje napaćene dece i svih preživelih zauvek ih obeleživši nevidljivim žigom. Dokle god su živi osećaće teret tog znaka zveri i zverstva koje su im učinjena samo zato što pripadaju nekoj drugoj rasi ili veri.
Ili kao što piše Filip David:
Mi smo videli zlo koje je dobilo svoje lice: lice gestapovca. Zlo postoji tek kada dobije lice. Kada dobije svoju telesnost, svoju apsolutnu moć da smlavi, uništi. Tortura se utiskuje u duše žrtava, ništa ne postoji izvan torture. To je jedina realnost. I saznanje o postojanju zla nanosi bol, jednako moralnu i psihičku kao i fizičku.
Svi mi koji smo to prošli, malobrojni koji smo preživeli, nikada se nismo oslobodili poniženja i straha, život više nije bio život, izgubio je svaki smisao. Kada se izgubi vera, kada se izgubi nada, sve se pretvara u veliki nered, u rastrojenost koja se bliži ludilu i depresiji. Nisu ljudi izvršavali samoubistva u logoru, nego posle logora pošto su shvatili da se prošlosti ne mogu osloboditi. Zlo, kada se jednom ukoreni, ono se širi i postaje sveobuhvatno, zahvatajući sve, i pravedne i nepravedne, žrtve i dželate. Sve menja i izobličuje.
Kroz svoju naraciju Filip se na više mesta u romanu doticao jevrejskog misticizma i Kabale što je romanu dalo jednu nadrealnu atmosferu i načinilo ga mističnijim i zanimljivijim, pogotovu za one čitaoce koji se po prvi put sreću sa tim temama.
U knjizi kabalističkog mistika piše: Uzletanje je radosno, ali pre poletanja treba znati kako ponovo sleteti.
Kada ti izgleda da je sve izgubljeno, samo zatvori oči. To je najbrži put izbavljenja. U nama samima, a i izvan nas, postoji još mnogo svetova u kojima nas naši progonitelji, ljudi ili zlodusi, ne mogu pronaći.
Eto, time se, ukratko rečeno, Filip David bavio u svom romanu Kuća sećanja i zaborava. Roman je objavljen 2014. godine i dobio je Ninovu nagradu za roman godine. I ako je. Zasluženo!