POEZIJA KAO DUŠANOVO PODRUČJE BORBE
Piše: Duško Antonić
Kada sam prvi put sreo Dušana, saznao da je pesnik i da se kao urednik bavi popularisanjem poezije, nisam mogao da izdržim a da ga ne „udavim“ pričom o tome koliko je poezija bila popularna tamo nekih sedamdesetih i osamdesetih godina, kad sam ja bio mlad. Beograd je tada (a slično je bilo svuda širom Jugoslavije) naprosto disao pesničkim životom, i to dvojako. Dok su oni etablirani pesnici (nesporno kvalitetni i uspešni) uglavnom radili kao urednici u medijima, izdavačkim kućama i književnim časopisima, među mladima su najpopularniji bili boemi iz „pesničke gerile“, da ih ne nabrajam, koji su svoju poeziju svakodnevno govorili i živeli u kafanama ili na brojnim „večerima poezije“ koje su se, uz piće i duvanski dim, u after party-ju pretvarale u svojevrsni pesnički džem-sešn. Bilo je gotovo nomoguće i zamisliti bilo kakvu priredbu, proslavu, takmičenje u kulturi (da, bilo je i toga) ili bilo šta u vezi sa kulturom, a da u tome značajno mesto nije imala poezija. U svakom većem preduzeću, školi, mesnoj zajednici, o domovima kulture i kulturno-umetničkim društvima da i ne govorimo, postojale su nekakve pesničke družine (imali smo čak i Teatar poezije), iz svake od njih isplivavali su talentovani pesnici i…svi su se međusobno znali, družili, organizovali pesničke večeri, jedni kod drugih gostovali. Neki od njih imali su tada status rok-zvezda, baš kao što su taj oreol nosili i recitatori koji su dobro govorili poeziju. Pored brojnih poetskih časopisa i knjiga, izdavale su se i gramofonske ploče na kojima su neki od njih, uz muzičku pratnju, govorili stihove, a saradnja sa rok-muzičarima se podrazumevala. Jednostavno, poezija se tada živela i gotovo da se podrazumevalo da je svako iole pismeniji u nekom periodu života pisao i pesme. I, da ne zamaram sada time kako se i zašto taj pesnički žar u godinama i decenijama koje su potom sledile gasio, tek, ja sam ga negde u Dušanu Opačiću i njegovom entuzijazmu prepoznao, imajući u vidu sve šta u slavu poezije radi, okupljajući oko sebe ljude kojima je poezija takođe u duši. Sve to, naravno, ne bi bilo ni moguće ni logično da Dušan i sam nije pesnik, i to odličan, o čemu sam se posvedočio čitajući njegovu prethodnu zbirku. A konačno i ovu o kojoj je ovde reč.
Poziv da napišem recenziju za ovu knjigu, shvatajući ga kao izuzetnu čast, u prvi mah sam pokušavao da izbegnem, pravdajući to činjenicom da ja nisam „stručnjak“ za tumačenje poezije i da, osim toga da li mi se nešto sviđa ili ne, ne raspolažem adekvatnim „alatima“ i „merilima“ kojima se poezija uobičajeno tumači i ocenjuje, osim što sam je puno slušao, čitao, a ponešto i sam (za svoju dušu) pisao.
Već na prvo čitanje Dušanove nove zbirke pesama, koju sam progutao „iz cuga“, a koja je u međuvremenu dobila i naziv „Na ogradi svojih poraza“, nemajući „vremena“ da se bavim njenom složenom formom, stilskim figurama i asocijacijama, koje „iz prve“ nisam uspevao da „povatam“ (želja da sve odmah pročitam bila jača od toga da temeljno analiziram svaku pesmu i svaki stih posebno), shvatio sam tek koliko je sve to zajedno jako, višeslojno i višeznačno. Iako sam u životu mnogo manje čitao pesme u tzv. „slobodnom stihu“ (nerimovana poezija), neke od takvih pesama, poput Dučićevog „Sunca“, Arsenove „Popodnevne pesme“ ili „Ne daj se Ines“, mnogo sam voleo, često ih slušao u Šerbedžijinoj interpretaciji i gotovo napamet znao. Valjda sam tako i naučio kako se čitaju i govore takvi stihovi. To osećanje njihovog ritma bilo mi je dragoceno i u čitanju Opačićevih stihova, koji (shvatite to kao istinski kompliment) me asociraju na Arsena Dedića i imaju tu neku oporu a setnu, atmosferu kišnog popodneva u kojoj si u svoj bučnoj vrevi grada koji pulsira svojim urbanim ritmom („Gomila koja baulja Bulevarom“/“Praznina olupana poput stakla“), usamljen, već samim tim što si pesnik i što stvari gledaš posebno osetljivijim očima. I mada su pisani sa izuzetno retkim rimama (sam autor u jednom stihu „priznaje“ da „ne zna da spakuje rime u stih“) čitaocima ove poezije preporučujem da pre prve pročitane pesme, ili možda nakon svih njih, poslušaju kako Šerbedžija čita Arsenove stihove, pa da na sličan način ponovo (govoreći ih u sebi) čitaju i Dušanove, po mogućstvu uz neku instrumentalnu, ne previše patetičnu, muziku. Kroz oporost i depresivnost Opačićevih stihova, pruzrokovano sumornom svakodnevicom koju živimo, na trenutke, poput fleševa, bljesne život kakav bi trebalo da bude, tek da potcrta tu očitu disharmoniju. Zbog toga je, kada se sve kockice slože u jedan sveobuhvatni mozaik, ovo pre svega angažovana poezija, koju Dušan Opačić diskretno provlači kroz ubitačne (skoro pa haiku) stihove („Ovde cvetaju narandže sa žiletima“/“Prostitucija, Manipulacija, Revolucija“/„Na pogrebu sopstvenog dostojanstva“/“Izvršitelji se penju našim stepenicama“/“Porazi prekriveni jorganom“/“Nesrećna žena našminkana očajem“/“Karikature moralne izopačenosti“/“Laž sa osmehom na usnama“). Pažljivo i promišljeno slažući te sumorne slike iz života, iako mu se tek kao ventil, kao zrak sunca koji u podrum probije kroz neku rupu u zidu, tu i tamo stidljivo provuče ljubav, pesnik ne pribegava jeftinim trikovima, ne nudeći nam spas „u porodici“ ili „toplini doma“, ostavljajući nam da već sami, svako za sebe, ako možemo, nađemo te oaze i skloništa, dok nam je ovo o čemu govori svima zajedničko i univerzalno. U tom smislu, izravno ili diskretno, opet u sklopu sveopšteg užasa, provlače se i neke aktuelne teme o životnoj sredini, koje će me u jednom trenutku čak podsetiti na čuveni „Epitaf“ grupe King Crimson („Ako to uradimo, možemo samo sedeti i plakati“) napisan pre pedeset i kusur godina, koji govori o sveopštem sunovratu čovečanstva. Gledajući kroz tu prizmu i „Let pijanog galeba“ i „Zarobljenici hipnozom budućnosti“ i „Smrznuti golub u potkrovlju“ i mnogi drugi Opačićevi stihovi apsolutno se uklapaju u te kataklizmične projekcije.
A kako se boriti protiv sveopšte depresije i pesimistične budućnosti – naravno da ni kod Dušana nema univerzalnog odgovora. On je svoje područje borbe našao u poeziji. A mi?
