Neobimni roman mlade spisateljice Milice Vučković Smrtni ishod atletskih povreda je bez obzira na svoju neobimnost štivo koje će vas potresti i uznemiriti, koje će načiniti da se osećate neprijatno i mučno dok ga čitate. Barem je na mene tako delovao. Shodno napred rečenom, neko će se možda upitati: Zašto onda čitati tako nešto?. Zašto čitati nešto zbog čega ćemo se osećati loše? Odgovor je da bismo nešto shvatili i naučili. Svačiji život je u manjoj ili većoj meri ispunjen lepim i ružnim trenucima, srećom i tugom, radošću i bolom. Problem je u tome što u lepim, veselim i srećnim trenucima ne uživamo dovoljno, a teški, mučni i bolni periodi mnoge lome i melju tako da se pritom gubi nada, snaga, volja za dalju borbu sa samim sobom i mukama koje su nastupile. Možda će neko, ili bolje da kažem neka (žena ili devojka) nakon čitanja ovog romana sagledati svoj život i konačno odvažiti da neke stvari u svom životu promeni.
Roman govori o jednoj mladoj ženi koja sa malim sinom pokušava da pronađe svoje mesto pod Suncem. Kao što to inače biva u životu, tragajući za tim svojim parčetom raja, ona upada u pakao svakodnevnog života, živeći sa jednim nasilnikom i manipulatorom.
Međutim, ono što je najmučnije u ovom romanu nije opis i prikaz psiho-fizičkog ponižavanja i zlostavljanja već odnos ove mlade žene prema tom problemu i nevolji u kojoj se našla. Ona pokušava da pronađe opravdanje za sve nasiliničke postupke koje nad njom čini čovek sa kojim živi. Za svaku uvredu, pretnju, udrac koji je pretrpela ona je uvek nalazila razlog i opravdanje za takvo postupanje sve češće okrivljujući samu sebe. Ona je kriva što je on tako reagovao. Nije on tako mislio. Promeniće se. Ipak, on me voli. Klasično i stereotpino samoobmanjivanje. Odličan prikaz kako žrtva nasilja idealizuje svog tiranina pod ubeđenjem da između njih postoji ljubav. Ili kao što je više puta naglašeno u romanu: Srećni robovi su najveći neprijatelji slobode.
Reč, dve o naslovu
Smrtni ishod atlestkih povreda. Čudan naslov moram da priznam. Ali nakon što sam pročitao roman, sve mi je bilo jasno. Opšte je poznato da je atletika kraljica sportova jer je najsveobuhvatniji i najsloženiji sport. U tom smislu nije teško atletiku poistovetiti sa životom. I za življenje je potrebna atletska virtuoznost, snaga i izdržljivost. Nadljuski napori, nada i istrajnost. U romanu autorka u nekoliko navrata upućuje na atletiku i povrede. Na početku romana navodi da je otac glavne junakinje (Eve) bio atletičar, ali da je prestao da se bavi atletikom, što samo nagovešatva da je u pitanju lik koji je odustao od svojih ambicija, koji se predao i pustio da ga bujica života nosi bez obzira da li će ga utopiti ili razbiti o neko stenje koje se nađe na putu. Ipak, najupečatljivije spominjanje atletike i povreda je pred kraj romana kada je nasilnik, Evin odabranik i tiranin krenuo da je vređa nakon što je saznala da joj je majka umrla.
On je smrt i izraz „baciti kašikom“ poredio sa atletikom i sportskom disciplinom koja bi trebalo da se pokrene. „Bacanje kašike“. Tim postupkom prikazana je kulminacija zlostavljanja u romanu. U trenucima kada je glavnoj junakinji najteže, kada je izgubila najveći oslonac u životu, njen bračni drug se sprda sa smrću njene majke i dobro provodi posmatrajući ženu skrhanu tugom. To samo potvrđuje činjenicu koliko su takve situacije poremećene, mučne i okrutne.
Imena likova u romanu
Imena likova u romanu nisu slučajno odabrana. I više je nego jasno da je Milica vodila računa i o tome. Da je s ciljem izabrala imena svojih likova. Imena koja nose simboliku i poruke.
Glavna junakinja nosi ime prve žene, žene koja je zbog kušnje ploda sa drveta poznaje dobra i zla izbačena iz raja. Eva. Takođe, ime Eva upućuje i na drevnu diskriminaciju na kojoj se temelji Hrišćanstvo. Zapravo, Bog je od prašine stvorio Adama da bi potom od Adamovog rebra stvorio Evu. Znači, Eva je niže biće u odnosu na Adama jer je stvorena od njegovog rebra. U tom smislu, ispada da je lik glavne junakinje u romanu koji govori o zlostavljanju žene sa razlogom nazvan Eva.
Njen izabranik, čovek sa kojim živi, nasilinik i manipulator zove se Viktor. Ima pobedničko ime ali je zapravo sušta suprotnost u odnosu na ime koje nosi. Kratko rečeno iskompleksirani gubitnik i bitanga koji jedine pobede (svoju nadmoć) u životu postiže ponižavanjem i maltretiranjem svoje sapAtnice.
Evina mlađa sestra zove se Vera i ona je njena sušta suprotnost. Možda je autorka likom sestre sa imenom Vera samo želela da prikaže kakav je život mogla da živi Eva samo da je malo više verovala u sebe a da nije verovala Viktoru, čoveku sa kojim je živela i koji joj je bio najveći neprijatelj i najveće zlo u životu.
Prijateljica Iskra koja je Evi pomogla da se zaposli zapravo bila je iskra u njenom životu koja joj je probudila želju ka napretku i usavršavanju. Ona je bila ta koja je potpalila vatru u Evi da teži boljem, da se trudi i bori. Ali Viktor je i tu iskru ugasio u Evi jer mu je najverovatnije smetalo da žena sa kojom živi bude uspešnija od njega.
Ko je najveća žrtva?
Priča koju nam iznosi roman nije ništa novo niti nesvakidašnje. Gde god da se okrenete možete videti neku vrstu diskriminacije, uznemiravanja, maltretiranja i zlostavljanja. Živimo u jednom diskriminatornom i zlostavljačkom društvu u kojem je najači argumenat sila i nasilje. Ovo je samo jedna od mnogobrojnih priča o zlostavljanju žene u porodici a koja je eto dobila formu romana.
Ipak, kao i u svakodnevnom životu, najveće žrtve u takvim situacijama su deca, što je po pitanju Atlestkih povreda sin Mario. Nesrećni dečak koji možda i nije najbolje shvatao šta se sve to dešava je sve te traume ispoljavao tako što nije mogao da kontroliše veliku nuždu pa se često dešavalo da se ukaki u gaće, u uzrastu kada to nije trebalo da radi. Na taj način on je kao dete iskazivao da mu atmosfera u kojoj je živeo smeta, povređuje i sve više uništava život.
Majka, Eva, koja je uzaludno pokušavala da pronađe ljubav i poštovanje u čoveku sa kojim je živela a koji to u sebi uopšte nije gajio, sve više je počela da zapostavlja dete. Ona to nije videla, niti je mogla to da shvati. Bila je ubeđena da sve radi samo da stvari dovede u normalu, da svi budu srećni, da se vole i poštuju. Da budu porodica. Bila je ubeđena da se bori za svoje dete. A ona ga je zapravo napustila. Najpre ga je ostavila nekoliko meseci da živi sa roditeljima a potom i kod prijatelja dok je ona u pokušajima da idealizuje tiranina koji je sve više ponižavao i zlostavljao sve više gudbila prisebnost, realnu sliku sveta i snagu da se svemu tome odupre. U tom smislu, ona je kao žrtva od svog sina pravila još veću žrtvu. Ona je svojom nesrećom koja je zadesila i uzaludnim odbijanjem da prihvati surovu istinu i na taj način se otrgne iz tih čeljusti zlostavljača sve više uništavala život svog deteta. I to je najtragičnija poruka koju nosi ovaj roman. A deca, ni kriva ni dužna, su uvek najveće žrtve.