Opus slika „Sagorevanje“ slikarke iz Negotina Anite Gavrilović predstavlja desetak slika, za sada, koje se bave ljudskim bićem, njegovom spoljašnošću ali takođe i njegovom unutrašnošću. To vizuelno prikazano izgaranje može se u izvesnom smislu dovesti u vezu sa Anitim slikama iz opusa „Metamorfoza“ iako se estetski i sadržajno prilično razlikuju. Ona nit koja ih povezuje odnosi se na pokušaj da se slikom prikaže i iznese stanje duha i emocije jednog ili više ljudskih bića. I Anita to čini sa velikim uspehom.
Sam naziv opusa „Sagorevanje“, nedvosmisleno upućuje na frazu „Bolje je sagoreti nego izbledeti“ koja se u svetu popularne kulture vrlo često citirala i analizirala.
„Bolje je sagoreti nego izbledeti“ je stih iz pesme Nila Janga Hey Hey, My My (Into the Black) koji je uticao na mnoge bendove: Sex Pistols, Nirvanu, Def Lepard… i jednostavno znači da treba da se držite svojih snova i uverenja dokle god možete, dok vam ne unište život i razum i ljusku vašeg bivšeg ja, umesto da jednostavno odustanete i kapitulirate pred većim društvenim snagama koje nastoje da vas normalizuju i unište vaš kreativni duh. Simbolika sugeriše, da treba goreti i patiti, a ne bledeti u beznačajnosti i biti zaboravljen.
Sa druge strane fraza poručuje da je bolje pokušati svom snagom i ne uspeti, nego odustati.
Sigurno je da je izraz „Bolje je sagoreti nego izbledeti“ dobio na značaju kada je Kurt Kobejn, frontmen benda Nirvana, izvršio samoubistvo i koji je on napisao u svojoj oproštajnoj poruci. Svi su smatrali da je Kurt poručivao da je bolje „izgoreti“ – umreti ili nestati nego biti zaboravljen ili biti osuđen na polako nestajanje sa ovog sveta kroz postepeno gubljenje moći, pažnje ili razuma.
Kroz ove primere, sagorevanje se može shvatiti kao stanje iscrpljenosti koje može biti emocionalno, fizičko ili mentalno. Do njega dolazi usled stalnog stresa, što dovodi do sumnje u sebe, depresije, umora i gubitka kontrole.
U tom jednom smislu „Sagorevanje“ je prikazano i na slikama Anite Gavrilović. Ali Sagorevanje se može shvatiti i u pozitivnom kontekstu.
Za tu priliku spomenuću još jednu izreku koja se u izvesnom smislu povezuje i sa Adolfom Hitlerom „Ako želiš da sijaš kao Sunce najpre moraš da izgaraš poput Sunca“. Postoje mnoge tvrdnje da je ovo rekao Hitler ali se ova izreka pripisuje indijskom fizičaru i vazduhoplovnom inžinjeru A. P. J. Abdul Kalamu.
U svakom slučaju samo izgaranje i poređenje sa Suncem upućuje na posvećenost, istrajnost u svemu onome čime se bavite. To je jedini način koji vodi ka uspehu. To je jedini recept za uspeh. Ali ukoliko nema dovoljno snage i čvrstine, u tom procesu sagorevanja mnogi izgore i nestanu. Malo njih zasija poput Sunca.
Na kraju krajeva svi mi u manjoj ili većoj meri izgaramo živeći ovaj život. Vreme nezaustavno teče što se odražava na naša tela, duh i intelekt. Time se bave i Anitine slike. Tim vidom sagorevanja koje se manifestuje kroz propadanje materije i fizičkog što opet utiče i na degradaciju duha.
Opus „Sagorevanje“ čine slike naslikane različitim tehnikama od ugljena do laviranog tuša i uglavnom su na slikama naslikani pojedinci, što poručuje da je „Sagorevanje“ u većoj meri okrenuto samom ljudskom biću, individalizmu, dok je „Metamorfoza“ bila fokusirana na kolektivizam. To je i glavna razlika između ova dva Anitina opusa. „Sagorevanje“ u tom smislu nosi taj psihološki aspekt i tako omogućava veći stepen identifikacije posmatrača sa naslikanim jer svako od nas sagoreva i gori na svojim vlastititim paklenim vatrama.
Na jednoj od slika naslikana je ženska figura koja je velikim delom prikrivena senkom na gotovo celoj površini tela i lica što sprečava posmatrača da identifikuje naslikanu osobu sa jedne strane, dok sa druge strane upućuje na gubitak identiteta i karaktera u tim senkama. Možda ta senka predstavlja tamnu stranu ljudskog bića, tamnu stranu koju poseduje svako od nas i koju uporno ali bezuspešno pokušava da sakrije od očiju drugih. Posmatrajući detaljnije ovu sliku vidi se da se senke ali i sama figura rastapaju, što simbolično upućuje na naziv opusa a istovremeno govori i o ljudskom propadanju. Veoma bitan element na slici jeste i crveni trougao koju kao da probija telo siluete što opet nosi određene poruke i simboliku. Crvena boja upućuje na vatru pa samim tim i sagorevanje a trougao oivičen crvenom bojom upućuje na znak upozorenja i opasnost sa kojima se svakodnevno srećemo u svom životu.
Ženska figura je naslikana naga ali se intimni delovi ne vide jer je naslikan samo gornji deo tela. Grudi su prikrivene rukom pa se u tom smislu znak upozorenja može sagledati i kroz seksualni aspekt.
Na crno belom crtežu delimično je naslikano lice za koje se ne može sa sigurnošću utvrditi da li je u pitanju muško ili žensko i koje kao da je u fazi dezintegracije. Oči se ne vide, odnosno nisu nacrtane što nosi jaku poruku jer „oči su ogledalo duše“. To je u izvesnom smislu refrenca na duševnu bol koja je dovela do same dezitegracije ličnosti koja je naslikana.
Blago izobličeno crveno telo leđima je okrenuto ka posmatraču i kao da visi u vazduhu. Na prvi pogled može se pomisliti da slika prikazuje osobu koja se obesila odnosno počinila samoubistvo, ali kada se detaljnije sagleda slika može se zaključiti da je u pitanju osoba ograničena zidovima koja posmatra šta se to dešava izvan njih. Simbolika zidova je jasna. Zidovi su sve ono što nas okružuje, ograničava, ono što nas sputa. Zidovi simbolišu otuđenje i samoću. Međutim vidokrug naslikane figure izvan zidova je ograničen ogromnom lebećom kutijom koja kao da je stavljena na glavu figure pa joj samim tim onemogućava da doživi makar vizuelno ono što se dešava izvan zatvora u kojem živi a koji je izazvan možda određenim i ličnim nesigurnostima, sumnjama i kompleksima. I na ovoj slici karakteristična je crvena boja figure ali i linije koja svakako da upućuje na vatru i sagorevanje.
Ženska kontura koja kao da se ogleda u ogledalu i rukom pokušava da dodirne sebe i svoju drugu stranu. Izraz lica kojem nedostaju crte, što opet upućuje na krizu identiteta, deluje uplašeno što govori da je figura koja posmatra gledaoca zapravo videla nešto što je plaši, što je čini nespokojnom, zabrinutom. Ako se figura ogleda u ogledalu to bi značilo lično nezadovoljstvo ali ako naslikana figura posmatra nešto što se dešava u njenom okruženju podignuta ruka sa ispruženim raširenim dlanom može da predstavlja čin smirivanja, negodovanja i pokušaj odbrane i zaštite.
Sa druge strane, pokret rukom uhvaćen na slici može se protumačiti i kao čin požude odnosno pokušaj naslikane indvidue da dopre, rukom dohvati ono za čime žudi. Na posmatraču je da shvati kako će naslikano da protumači.
Lice mladića koje postepeno nestaje još jedan je likovni izraz Anitinog „Sagorevanja“. Ovog puta ugljen je upotpunjen crvenom bojom koja još jednom asocira na vatru ali u mnogo većoj meri na krv. Slika je tako naslikana da glava deluje kao da ima dva lica, ali slika u svom izrazu ne simbolizuje dvoličnost koja je osnovna odlika ljudske neiskrenosti, pokvarenosti i licemerja. Naslikano dvoličje u većoj meri simbolizuje tugu i setu jer su usta na obe polovine lica tako nacrtana. Odišu tugom, ozbiljnošću i brigom. Na polovini lica koja je počela da nestaje nedostaje deo glave i oko što kroz likovni izraz zapravo govori o gubitku razuma i zaslepljenosti, odnosno nemogućnosti naslikane osobe da sagleda i shvati sitauaciju u kojoj se našala pa je shodno tome nastupilo postepeno sagorevanje (propadanje) usled čega se gubi identitet i individualnost. U tom smislu ova slika može da simbolizuje i razorni uticaj nekog poroka na ljudsko telo i duh.
Za sada, poslednja slika iz opusa „Sagorevanje“ koju je Anita naslikala razlikuje se od ostalih slika iz ciklusa. Na njoj preovladava jarka žuta boja ali i žuta boja simbolizuje vatru pa shodno tome odnosi i na „Sagorevanje“. U tom smislu i ova slika pripada ovom opusu. U centru slike naslikano je sivo muško telo koje u jednom neprirodnom položaju stoji na jednoj nozi sklupčano kao da je u teškim bolovima. Sam položaj muške figure podseća na ogroman znak pitanja, odnosno sama fizička tranformacija formira veliki upitnik, što upućuje na samopreispitivanje postupaka i donetih odluka koji često dovode u situaciju sa mnoštvom teških iskušenja i pitanja sa velikim upitnicima na kraju rečenice, a za čije će rešavanje i odgonetanje biti potrebna velika požrtvovanost, upornost i istrajnost. Znači, ponovo sagorevanje.
Mislim da je posle svega što je napisano sam zaključak i suvišan. Rečiću samo da su Anitine slike prepune simbolike i predstavljaju jedan psihološki i gotovo filozofski prikaz ljudske prolaznosti i dekadencije. Napomenuo bih da sve ono što je napisano u prethodnim redovima je zapravo moj lični doživljaj naslikanog, da možda nisam sve shvatio i doživeo na pravi način. Ali to je glavna odlika velike umetnosti, da izaziva različite emocije, kontroverzna mišljenja i suprostavljene analize i tumačenja. Na kraju krajeva umetničko delo treba da vas inspiriše da i sami stvarate baš kao što su mene inspirisale Anitine slike da napišem ovaj tekst.