Poznajem umetnike koji svima pričaju da su umetnici. Veliki umetnici. Tako se i ponašaju. Kao veliki umetnici. Glume neke veličine. Dok hodaju paraju oblake. Dok pričaju gordost iz njih kulja. Egoizam ih puca iz sve snage. Uvek nastoje da budu u centru pažnje i uvek su oni ti koji sve znaju. Tuđa mišljenja ne uvažavaju naročito ako su suprotna njihovom mišljenju. Uortačili su se sa drugim umetnicima sebi sličnim pa se međusobno hvale na sva usta kako su veliki umetnici. One druge umetnike, koji ne pričaju da su umetnici, koji stvaraju i marno rade, mrze iz dubine duše, pljuju i klevetaju gde god stignu, poturaju klin u točkove, zabadaju nož u leđa i na taj način nipodaštavaju njihov rad i umetnost, dobro znajući da pored njih ne mogu doći do izražaja. Zato sve to i rade. Satiru konkurenciju i sve ono što može umanjiti njihovu samoproglašenu veličinu.
A ljudi ko ljudi veruju u ono što čuju. Zato im ti kvazi-umetnici redovno pričaju kako su umetnici. Ne propuštaju ni jednu priliku da to istaknu. I ljudi su im vremenom poverovali u to, ni jednog trenutka ne zapitavši se šta su ti umetnici zapravo stvorili da bi sebe tako nazivali. Ili danas to više nije ni potrebno. Nije bitno delo ni argumenti bitno je da se priča… Takvi umetnici to znaju zato i pričaju. A od tolikog pričanja i ubeđivanja drugih u to da su umetnici, nemaju vremena da stvaraju. Nešto se mora i žrtvovati zarad umetnosti. Nebitno je što je ta žrtva zapravo sama umetnost.