Tomi Mijoviću
Zašla su nam sva sunašca
izgorele sve istine
s pogrešne strane srca
krijem trice i kučine
Prijateljski crni dusi
i kreštave orlušine
s pogrešne strane srca
predaleko od pučine
dok osećam isti nemir
ista briga mene brine
uzdižu se posred srca
velelepne ruševine
osećati bez lepote
udisati bez miline
prebirati po sećanju
grejati se bez topline
u danima tupog jeda
sladiti se od gorčine
i gaziti preko reda
trulež ispod paučine
dosanjano nije bilo
ispunjeno bilo nije
pod koprenom gladno oko
sačuvanu tajnu krije
ispričana tužna pričo
da te pričam
kasno li je
ili da te
sad oćutim
da popustim uzengije
ne vidim
i ne čujem
kako bubri opna zla
i u tmini
kako raste
nepojamno tuđe Ja
svo od besa i crnila
lukavstva i prostote
kako uzdiže se totem
ogavnosti i grozote
ili da te zaboravim
kao da si ružan san
na pepelu mrtvih reči
nasmejan i radostan
samo kad bih znao kako
da se branim od tišine
samo kad bih znao
gde je
izvor one mesečine
da ne mislim
to što mislim
da ne slušam isti zvuk
otkucaje praznog tela
prenapregnut
glasan muk
sudar kraja i beskraja
da preživim
još i to
samom sebi
da oprostim
grešni put
i manje zlo
