Od Šapketa do Fredija, preko Male Krsne, kreće se ova teretna kompozicija slogova i reči, zastajući kao nekad, u mećavi, u Vinkovcima recimo, tek da bi se izređali svi oni veličanstveni glumci predvođeni Albertom Finijem u onom filmu iz mog klinačkog sećanja. Da, svi su jednom krknuli nožem onu nesrećnu babu, svi su bili ubice. Ne, glupane, babe su ubijali u ruskoj literaturi, a američke tajkune u anglosaksonskoj… Vlak u snijegu, Ubistvo u Orijent-ekspresu, koga uopšte zanima. Evo ponovo kukaju i zavijaju, oplakuju, nariču, portali i žutare objavljuju, opet se trese, klati i valja, kao što se odvajkada ovde treslo, klatilo i valjalo, od Čaka Berija, prvog zvona, na prvoj crkvi, tamo negde u 10. Ili 11. veku.
* * *
Pravoverni istoričari mi zameraju, a gde je Zavida, zašto Šapke, zbog čega se trese vilica Vere Matović u tekstu, šta je sa novim zadrugarima, hoćemo li konačno videti trostruku penetraciju uživo u prajm tajmu? Polako, polako, govorim, zemlja će se otvoriti, ali neće biti nikog da tamo napravi selfi i dokumentuje to za neku narednu generaciju tupoglavaca. Elem, u mom zabranu na kraju sveta upinju se da organizuju manifestaciju koja je trajala 50 godina a onda su je narodnjaci ukinuli. Džez je sloboda i rokenrol je bunt, a bunta ovde nema, kako održavati bunt u ljudima odavno sviklim na eksperiment. Neće biti električnih gitara, nikada više, biće samo zurli, rekao je vrhovni seoski šaman, čiji je deda nekada pravio korita u kojem su ljudi prali kopita. Ko pita? Niko, sve je to samo zaludna igra reči lika koji proizvodi reči u nedostatku boljih rešenja. Taj lik je imao dobar triler, ne preveliki drhtato, nego ravnomerno ritmičko podrhtavanje, takoreći prirodno.
* * *
Svi koji pevaju ravno pripadaju jednoj školi, a bluzeri malo zavijaju, imaju trilere, kao i dušu. Čuje se duša na svakom snimku, nepogrešivo ćete je prepoznati u glasu Elvisa, Rej Čarlsa, Grega Almana, Haulin Vulfa, Dženis Džoplin… Svi koji su imali dušu u bezdušnom svetu, svi su pomrli. Ovaj svet naseljavaju danas samo netalentovani pevači. U tome im sada pomaže autotjun, i pevanje je na klik. Svi koji gledaju u pametne telefone u njima će naći definiciju rokenrola i to im neće ništa značiti. Pustimo neka mašine pevaju, neka pevaju kreditne kartice, neka kolica iz hipermarketa propevaju, a ne samo kola, kao u filmu Leosa Caraxa.
* * *
Jedan mi je čovek na jednom koncertu rekao: „Osećam se kao nekad, pre dvadeset godina, ovo liči na grad u kojem sam odrastao.“ Moja su ga pluća belo gledala, nije bilo smisla da mu objašnjavaju vlagu koju su skupila u podrumskim prostorijama u vreme rokenrol mladosti. Kad smo se spremali za svirku na Nišvilu, ušli smo u podrum Memorijala. Tamo je mirisalo na četničke gunjeve i partizanske šinjele, beše puno radiokativne prašine iz Mesečeve doline, ogromnih buba, svitaca, pergamenata i NATO bombi u obliku rakijskih flašica. Sve je svetlelo i čim je neko upalio šibicu i zapalio džoint, soba se rasprsnula u milion treperavih svitaca koji su potom otišli na Mrtvo more uspomena, te je svirka u Nišu sada obavijena izmaglicom i zaboravom. Da li smo uopšte svirali na Nišvilu i kakav je bio moj triler? Hoće li jutjub posvedočiti da smo sve svirali ubrzano, da li sam tamo odskakutao u muzičku istoriju i zaborav, ili je to bio samo oproštajni prpošni ples sredovečnog stoika, koji je već tada predvideo kraj sveta, istog onog koji je 1991. godine rekao publici „Ajmo naši, ajmo naši, ajmo naši“? Ne znam, Gile iz Orgazma nikad nije imao trilere. Koliko Gile ima godina, pitam se, u kakvoj su relaciji budizam i rokenrol? Banana ima masku Majkla Majersa koju nosi kao svoje pravo lice. Švaba je baš star. Gile izgleda super, nema bubuljice. On je odrastao na panku, ali voli Dilana i Stonse. Možda pankerima trilerima nisu potrebni. Pitaću nekog pankera u kafani šta o tome misli. Valjda ih još ima živih.
* * *
Trileri su kao romani sa početka veka, više nikome nisu potrebni. Ljudi su pronašli način da im više ništa nije potrebno. Svoj cilj da budu glupi i srećni ostvarili su odavno. Svi su glupi i srećni u uniji Glupih i srećnih i svi prave selfije koje posle kače da depresivcima pojačaju dozu antidepresiva. Reče mi na tom istom koncertu jedna prijateljica iz prošlog života kako sam mračan. Edgar Alan Po je mračan, Lavkraft je mračan, ja sam salatni preliv sa renom u odnosu na njih. Kakvi mračan. Hteo bih da budem glupavo srećan, ali za to mi je potrebno 10 rakija, 5 džin tonika, jedna kofa bronze i gajba piva.
* * *
Pored mene je na koncertu Orgazma sedeo neki matori bajker i podrigivao DISKRETNO, jer bajkeri mogu da podriguju i hardkor, a onda se skoncentrisao na nastup. Pre koncerta bajkeri su bili u kafani i jeli, video sam im parkirane mašine kad sam dolazio. On je na koncert došao sa štakama, što je značilo da je tako kljakav vozio ili su ga dovezli na motoru. Došli su se svih strana na ovaj koncert, što je značilo da se nisu predali, a bili su stariji od mene. Spazio sam grupu bajkera i na Moto skupu pre mesec dana. Klatili su se tamo, kože nalik na kornjačinu, velikih podočnjaka, posivelih jetri, sa ženama koje su volele avanturu i opasnost, nalik na relikte iščezle prošlosti, na daleki odjek psihodeličnog San Franciska iz godina koje su porodile sledbenike rokenrol bogova. Ti ljudi su i dalje verovali u nešto, i to je bilo divno.
* * *
Dok ispijamo belo vino na velikoj nadmorskoj visini i gledamo u prvu zvezdu Festivala vina i dobrog raspoloženja, ne mogu da se otmem utisku da je njegov triler veštački, da je to zapravo poza, marketinški dobro smišljen potez kojim će se nedostatak pretvoriti u manir. Da, njegov otac mogao je da peva džez jer je to osećao, njegov otac bio je unikat, klinac nije. Gledam sada debeljuškastog bubnjara koji je nekad odvajao najbolje ribe u onoj Jugi, bio oženjen popularnim seks simbolom, platinastom pevačicom na koju smo otkidali kao klinci, koji je svirao u možda najvažnijem rok bendu Jugoslavije. Kinta ili rok stav, pitam se. Naravno da je kinta. Margita, sa kojom je svirao, umrla je jer više nije imala kome da svira, sa kim da svira. Nju je pokrio slatkast miris fermentacije spaljenih ideala i nedostatak slobode, nemogućnost samostvarenja. Nju su ubili šabani svih oblika i boja. Njihovi trileri i kalašnjikovi. I to je to, večna i nepromenjiva konstanta ukletosti sudbine. Naopakog vremena i nepodesnog prostora. Nije bitno ni ko si, ni šta si, ni šta umeš, ni kako pevaš, ni da li imaš dušu ili si bezdušno kopile. Ovde si i najebaćeš.
