Pisaca mi je oduvek bilo žao,
Jer ko bi ikada poželeo odrasti i biti poput pisca:
ozbiljnog i omnipotentnog,
a krhkog poput pauka u uglu sobe?
Pisaca mi je oduvek bilo žao
Zato što pristaju da zauvek budu pogrešno shvaćeni –
Jer svako od nas snosi posledice za izgovorenu reč,
Ali kako se tek odgovara za svaku napisanu?
Pisaca mi je oduvek bilo žao,
Jer su knjige najtužnija bića na svetu –
rođena iz samoće i taštine.
Pisaca mi je oduvek bilo žao,
Jer se njihove reči prevode na strane jezike,
i oni ni sami više ne mogu
razaznati misao sopstvenu.
Pisaca mi je oduvek bilo žao,
Jer su održali čovečanstvo koje ubija čoveka –
jer čovečanstvo čita, a čoveku se pripoveda.
Pisaca mi je oduvek bilo žao,
Jer su to lažni umetnici
koji bi umom talenat da grade, i
zlato od bakra da prave.
Pisaca mi je oduvek bilo žao,
Jer su njihove biografije
po pisoarima razvlačili loši studenti,
brkali im imena i
godine smrti i rođenja.
Pisaca mi je oduvek bilo žao
kada vidim knjige u kontejnerima.
Pisaca mi je čak više žao nego pesnika,
Jer svaka prava pesma može i da se otpeva.
Pisaca mi je oduvek bilo žao,
Jer je proces stvaranja Pisca
totalno suprotan procesu stvaranja Rock Stara;
Kod Pisca se od Boga dolazi do Čoveka,
dok se kod Rock Stara od Čoveka Bog stvara.
Pisaca mi je oduvek bilo žao,
Jer im je jedina želja da zauvek ostanu neprežaljeni:
Pisaca mi je oduvek bilo žao.
Tatjana Medić, rođena je 1985. godine u Rijeci. Završila je Filološki fakultet, smer za arapski jezik i književnost, i master studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Živi i radi u Beogradu.