BELA KUGA
Za Ašija
Kada kreneš prijatelјu na grob
Ustani rano
Natoči gorivo do vrha
Saputniku dopusti da od ranog jutra tuče piva
I ne broj mu čaše
Sam popij kafu sa talogom
Neka godi gorčina
U provinciji
Dopusti da
Odabira kafane
I ne gledaj na nužnik
Nijedne od njih
Jer to nije jedina slika unutrašnjosti
Ako nepristupačan je manastir i pirg
Koji ga nadvisuje
Zastani kraj brze, planinske reke
Poslušaj huk vodopada i
Zgode konobara lakih, veštih pokreta
Koji nudi čokanj rakije, lepinju i sir
Ne gledaj na druga
Koji tuče pivo za pivom
—
Mirisi trava, tica pev i neba plavet
Dočekuju vas
I radnici, na groblјu, kojima doskačeš
Dok nameštaju strehu
Četvrti si nosač, uskačeš naprečac,
no Armatura bez tebe bi pala
Cigarete plamen vredi plamen sveće
U povratku
Tvoje suze
Jednako su slane kao i mlaz mokraće
Koji devet punih minuta šiklјa iz bešike
Tvog saputnika
(Merio si)
O, ima rašta da se plače
LETA
(Čitajući Lava Nikolajeviča)
To su ta leta
Kad prispevamo izdaleka ko u dvore Konstantina Dmitreviča Ljevina
Da zanose nas mirisi sena i klasja
I opijaju kliktaji roda jarebica divlјih pataka
Kad kuva se džem
I sva je razlika u tome što žitelјi
Rurske oblasti ili Azurne
Zapreme zimnice mogu da natovare
U gepeke svojih džipova
Dok Ameri, Kanađani, Australijanci
To tek ovlaš okuse
(Za njih postoje posebne radnje
Gde, za skupe pare, pazare proizvode
Zavičajne, uz koju neizostavnu Žutu osu,
Da gasi žeđ za dalјinama,
Nedokučnim
U kleti duša, sve većma, i njima samim, Nerazaznatlјivim)
To su ta duga i divna leta
U kojima časovi stoje – ni makac –
zujanje pčela i mušica ko da pečat daje
Nečemu vekovečnom
Čas za časom, dan za danom se oteže
Rasteglјiv i um je
I sve to zavara te
Jer toj reci, toj dolini, kraju tom
Ti ne pripadaš više
Istoriju reke Save trebalo bi zapisivati
Kao hroniku tih dospevanja iz dalјine
Kao zbir naplavina
Tih godišta kroz koja se viđaju rođaci i komšije
Srodstvenici i intimusi, jugoslovenskih
Biografija taman nešto bolјih
Od povesti raspale zemlјe
O čije se olupine kače
Pri svakom razgovoru
To su ta leta u kojima beleže se
Promene:
Jer čovek se menja brže od krajolika
A krajolik dao je pečat
Nјegovom biću i glasu
Retko koji dospeva do sebe
A neko, da bio bi što jest, ovamo više
I ne doleće
Jer, mi nismo selice
Niti tice nebeske sebi kidaju gnezda
Onako, kako mi smo iskidali
Iskasapili
Svoje krajolike
Na šta mislimo kada god džedžimo po dva po tri sata pred granom
Usred srede zemlјe nekadašnje
U sred srede čežnje, i komendije,
Vlastite
TIN
Da palanka uvek svodi na svoju meru
Zna i sam:
Na ceni pre svega po ranim radovima
(Odveć složen sloj analogija
U kasnim pesmama
Ga odbija od publike)
I s vazda istom, mladalačkom pesmom što vapije i ište
Spasenje il smrt po antoligijama
(U jednom, jedinom, autorizovanom,
Refleksu jata)
Ne trpeć glupake
Sam još kudgod baza Selskom cestom
Propeta čela
Sa sepetom knjiga u naramku
Gazi
Sa gozbama psećim u nosu
I tankim osmejkom vrh usana
Stisnutih
Tvrdih
Neumolјivih
KOSOVEL
Korak dva kroz šumu
Udisanje krepkog vazduha u polјani
Pred sam početak jeseni
Nekoliko reči s Bogom
Šapat dva sa dragom
I –
Zbogom u zaranak
(Dovolјno za pjesan)
Cesarić, „Slap”.
Usni da čita nečije stihove iz vrlo
brižlјivo građene antologije.
Odlomak iz ličnog opusa je, slično kamenčiću
kakvog mozaika, i nehotice, možda
i mimo prvobitne svoje svrhe,
jasno pridonosio slikanju prilika i vremena.
PO BORHESU
Kada bih opet mogao sve da proživim,
Brže bih okretao listove,
Brže, bezobzirnije,
A prepuštao se još više svojim protivrečnostima,
(Svojoj nedorečenosti),
I svoju konačnost shvatio bih kao jemac
Za bezgranično poigravanje mogućnostima
Datih nakratko
Uglavnom
Raskivao bih negve
(Iako sam raskivanju i sad vičan)
Mnogo bih polagao na poeziju
I pamtio, još više,
Ljude koji su disali njom
Sabirao bih kolekciju vinil ploča
Umesto knjiga
A onda ih se, odjednom, kurtalisao
Jer je vezivanje posao štetan
Bespotreban
Bio bih težak
I, ako je moguće, teži nego što sam danas
BELEŠKA O AUTORU
Dr Boris Lazić (1967, Pariz, Francuska), doktor slavistike. Piše poeziju, prozu, eseje i kritiku, prevodi sa francuskog, engleskog kao i na francuski. Knjige pesama – Posrnuće (1994), Okeanija (1997), Zapis o beskraju, sa Goranom Stojanovićem (1999), Psalmi inovernog (2002), Pesme lutanja i sete (2008), Orfej na limesu (2012), Kapi slasti (2013) i Kanonske pesme (2016); knjige putopisne proze i eseja – Beleške o Arkadiji (2000), Turski divan (2005); Vrt zatočenika – uporedne studije iz devete umetnosti (2010); romani – Gubilište (2007; 2018), Pank umire (2013). Priredio i preveo antologiju poezije staroga Meksika Leptiri od opsidijana i žada (2010; 2016). Kao slavista, deset godina je predavao na francuskim Univerzitetima Lil 3, Pariz-4 Sorbona, Inalko. Priredio i preveo na francuski Nјegoševu Luču mikrokozma P. P. Njegoš, La lumière du microcosme (2000; 2002; 2010) i Gorski Vijenac, P. P. Njegoš, Les lauriers de la Montagne (2018); antologiju savremene srpske poezije Anthologie de la poésie serbe contemporaine (2010) kao i antologiju srpske srednjovekovne poezije Anthologie de la poésie serbe médiévale (2011). Član redakcije sledećih časopisa: Dijalog, Pariz (1997-2000); Književna reč (2001/2002); urednik je akademskog sajta-leksikona serbica.fr od njegovog osnivanja (2011-). U okviru tog projekta objavio odrednice kao i prepeve referentnih dela, između ostalih Venclovića, Stojkovića, Mušickog, Nјegoša, Jakšića, Kostića, Zmaja, Disa ; Drainca. Član je Društva književnika Vojvodine kao i Instituta za Uporednu književnost Univerziteta u Nici Sofija-Antipolis.