Na današnji dan, pre 85 godina, 29. januara 1934. godine u Nišu, rodio se Branko Miljković, jedan od najvećih srpskih pesnika dvadesetog veka. U svet poezije ulazi sa trinaest godina i iz njega ne istupa sve do svoje prerane smrti. Objavio je zbirke pesama Uzalud je budim, Poreklo nade i Vatra i ništa i knjigu rodoljubivih pesama Smrću protiv smrti, koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem. Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog jezika. Tragično je napustio ovaj svet u 27. godini žovota i njegova smrt je i dan danas misterija i predmet različitih kontroverza. Pronađen je obešen o drvo u šumi na periferiji Zagreba 12. februara 1961. godine. Mnogi smatraju da je izvršio samobistvo, ali postoje i druge tvrdnje koje iznose činjenice da je ubijen, da ga je ubila prejaka reč, da iza toga stoje hrvatski nacionalisti, Udba. Ono što je sigurno, prerano je napustio ovaj svet i to je strašna tragedija i nepovratni gubitak za jednu naciju i jedan narod. Mogao je još da pruži srpskoj i svetskoj poeziji, iako je i kao mlad, sa svojim stvaralaštvom i poetskim izrazom dao neporeciv doprinos, ostavio upečatljiv trag i uticaj na buduću srpsku poeziju i pisanu reč. Njegova poezija inspirisala je mnoge buduće pesnike, bila uzor i ideal kome su težili.
Ovo podsećanje na našeg velikog pesnika, na dan njegovog rođenja, mogu samo da završim jednom od njegovih pesama… Neka mu je večna slava!
Uzalud je budim
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku