Prodornog pogleda i očiju iz kojih sevaju varnice strasti i bola, glasa koji raspamećuje, muzike koja dotiče ono najranjivije, najrovitije u čoveku, Nik Kejv (Nicholas Edward Cave) je ime za lјubav optočenu mrakom. Rekao je kako „želi da piše pesme koje imaju istu vrstu tuge kao kad uhvatite nečiji mali prst i slomite ga na tri mesta“. Takvu muziku zasigurno i stvara. Ako se setite bar „The Mercy Seat“, pisane iz perspektive čoveka osuđenog na smrt na električnoj stolici, postane jasno da je deo „And I’m not afraid to die“ zapravo krik. Jači od onog koji lomlјenje prsta na tri dela izmami.
O Kejvovoj biografiji evenutalno bi se još je i moglo govoriti u kraćim crtama. O diskografiji – nešto teže. Obožavaoci njegovog lika i dela svakako su upoznati sa fazama kroz koje je, zajedno sa svojim bendom, The Bad Seeds, prošao. Od tvrdog do gotovo posve nežnog zvuka, od mraka do nešto manje mračne (ali još uvek, i u lepoti, bolno krvave) lјubavi i natrag. Na koncertu u Beogradu činilo se da je nova energija, koju je udahnuo starim pesmama, ona konačna i savršena. Potom se pojavio na Exit-u sa Grindermanom, još okrutnijeg zvuka, takvog i pogleda.
Da bi na albumu „Push the Sky Away“, još jednom zablistao u nešto nežnijem tonu i, naposletku, sve nas razbio, i sam razbijen, poslednjim albumom „Skeleton Tree“.
No krenimo od onoga što bi se moglo zvati početkom.
Za muziku se zainteresovao još kao osnovac, da bi, nešto kasnije, zbog nje i napustio studije slikarstva. U to vreme, uzimao je i heroin, a, uz te dve, uskoro sreće i treću lјubav – pevačicu Anitu Lejn (Anita Lane), koja se pojavlјuje u „Death Is Not The End“, a sa njim je radila i na pesmi „From Her To Eternity“. Sam Kejv, često ju je pominjao kao svoju muzu. Pa ipak, sredinom osamdesetih su se razišli, a on u Brazilu upoznaje Vivijan Karneiro (Viviane Carneiro), s kojom je 1991. dobio sina. (Pored njega, ima još jednog sina koji sa majkom, Bju Lezenbaj (Beau Lazenby), živi u Australiji.)
Nakon pesama u kojima je mrak bio gotovo opiplјiv, nakon tamnih, religijskih tema, nakon muzike koja pulsira smrću i bolom, sa povremenim izletom u lјubavne tematike, dešavaju se albumi „Let Love In“, „Murder Ballads“, „The Boatman’s Call“ i „No More Shall We Part“. Iako još uvek neodolјivo mračan, Kejv je devedesetih svoju muziku obojio gotovo posve romantičnim emocijama. Posebno 1997. godinu, albumom „The Boatman’s Call“, na kom je dobar deo pesama inspirisan njegovom vezom sa Pi Džej Harvi (PJ Harvey), sa kojom je snimio i duet „Henry Lee“.
Uskoro upoznaje i svoju sadašnju suprugu, britansku manekenku Suzi Bik (Susie Bick) i tada, nakon gotovo 20 godina zavisnosti od heroina i alkohola, konačno odlazi na rehabilitaciju, posle koje objavlјuje album „No More Shall We Part“.
Kritičari su svojevremeno pisali kako „Nik Kejv ne peva. On izvlači glas iz najtamnijih dubina duše“. S obzirom na to da slušanje njegove muzike zaista pobuđuje upravo takav osećaj, nije ni čudo da čak i u njegovim najromantičnijim pesmama postoji izvesna doza mraka i krvi.
Pa i ona, romantična „And No More Shall We Part“, u kojoj mu se glas, od divlјeg i grubog, pretvara u tanan i nežan, još uvek liči na živ i pulsirajući bol, koji bi pažlјiv slušalac mogao gotovo da opipa.
Kejvova fantastična, često fanatična, teatralnost, lako prelazi i u ceremonijalnost kakvu srećemo u „The Weeping Song“. Pri live izvođenju ove pesme sa nekadašnjim gitaristom Bliksom (Blixa Bargeld), emociju refrena „This is a weeping song, but I won’t be weeping long“ možete nanjušiti, zgrabiti golim rukama i, zajedno sa njim, u plačnoj pesmi plakati.
Pa ipak, u „The Ship Song“ i „Into My Arms“ Kejv je ganutlјivo nežan. Do malopre pun krvi i znoja, vazduh sav miriše na slatko i toplo, a koža se fino ježi. I u tome upravo leži njegova magija: način na koji svoje trčkaranje kroz krajnosti fascinantno objedinjuje, svemu dajući svoj, uvek isti, snažan, Kejvovski pečat.
Posle velike turneje 2005. godine, on je samostalno počeo da komponuje muziku, zvuka nešto sirovijeg u odnosu na onaj koji smo od Bed Sidsa mogli čuti. Sa delom benda, snima nove materijale i pojavlјuju se u novoj postavi kao Grinderman. Istoimeni album izašao je 2007. godine, od strane publike ocenjen kao najsličniji Kejvovim počecima u bendu The Birthday Party. Albumom „Push the Sky Away“ razuverio je sve one koji su mislili da će, u svojim pedesetima, da gladuje za svojom ranom fazom, te da želi imidž „žestokog momka“. Na ovom albumu, on je još jednom je zablistao i sa sebi svojstvenom lakoćom pokazao na koji način je moguće, u muzici (zvuku!) kretati se kroz, nekako potpuno bliske, krajnosti. Dve godine nakon albuma, 2014. godine, usledio je i film „20.000 Days on Earth“ – dokumentarac o Kejvovom životu koji zapravo prikazuje jedan dan u istom. U ovoj priči koja je nastala bez detalјnog scenarija, fanovi su se posebno obradovali pojavlјivanju Blikse. Tokom snimanja, Kejv je sa njim, prvi put nakon napuštanja benda, razgovarao o razlozima iz kojih je to učinio.
Krajem 2015. godine, sin Artur (Arthur Cave), jedan od blizanaca koje ima u braku sa Suzi Bik, poginuo je nakon korišćenja LSD-ja i pada sa litice. Iako je bilo očekivano da ova ogromna tragedija učini da Kejv, koji ni inače u javnim istupanjima nije voleo da bude posebno ličan, ode još dalјe od javnosti, ubrzo nakon nesreće, ipak je osvanula vest da umetnik radi na još jednom i novom albumu. U filmu „One More Time with Feeling“, koji je tek nedavno doživeo premijeru, on je još ličniji, a kritičari i fanovi dokumentarac opisuju kao neverovatno snažan, emotivan i dirlјiv. Poslednji album „Skeleton tree“ nosi, čini se, istu emociju. Na albumu, koji je bio u pripremi kada se nesreća dogodila, nalazi se i pesma posvećena tom događaju – „Jesus Alone“, snažna i duboka toliko da je neukusno o njoj reći išta više od toga. Kejv je još jednom zablistao, i kao muzičar i kao pisac, pogotovo u baladama „I need you“ i „Rings Of Saturn“.
Kritičari se nerado prihvataju zadatka da ocene poslednji Kejvov album uz obrazloženje da je nemoguće oceniti delo koje nosi najintimniju emociju koju jedan roditelј može da doživi. U tom svetlu, danas se čini neprimerenim govoriti i o njegovim „mračnim“ i „nežnim“ fazama, kada slušamo album koji je nešto poput njegovog svedočanstva o bolu, gubitku i stradanju.
Bez ozbira na nekadašnji buran život, on je već godinama veoma profesionalan i porodičan. Vodeći se onim da je „posao pisca da piše“ te da taj posao ne može da nije u stanju da čini, Kejv ima čak i kancelariju u koju svakodnevno, od 9 do 17 časova, odlazi kako bi radio.
Osim ogromnog muzičkog opusa, napisao je scenario, producirao, glumio i izdao sanudtrek za film „Ponuda“ (The Proposition), a sarađivao je i na scenariju za film „Ghosts… Of The Civil Dead“. Knjige „I magarica ugleda anđela“ i „Smrt Zeke Munroa“ i zbirka poezije „King Ink“ čine da se još jednom dohvatimo dileme o tome da li je bolјi u ulozi muzičara ili pisca.
Nije retkost da od Nikovih fanova često čujete i imena: Dilan (Bob Dylan), Koen (Leonard Cohen), Keš (Johnny Cash), Vejts (Tom Waits). Ovo zaista neretko sliči nerazdvojivoj petorci koja se mora, ako ne voleti, onda bar duboko poštovati. Emocija koja dotiče ono najizranjavanije, ono najmračnije i ono najnežnije, doslovno vrišti iz pesama svakog od njih, čak i onda kada muzika liči na gotovo potpuno toplu i nežnu.
Samsonova snaga bila je u njegovoj kosi. Snaga, istovremeno mračnog i nežnog Nika Kejva, čini se, ipak leži u njegovim ranama. One pevaju.
Objavljeno u Buktinji broj 50
Prvobitna verzija teksta objavljena na internet portalu P.U.L.S.E
Dijana Knežević, rođena 1989. godine u Somboru. U Novom Sadu, na FAM-u, diplomira na smeru menadžment u medijima, nakon čega upisuje master studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Piše oko petnaest godina, a pisanjem same poezije bavi se nešto kraće. Pored književnosti, bavi se i novinarstvom i marketingom.