Kada sam imao svega sedam ili osam godina života, igrajući se sa svojim igračkama u dnevnoj sobi, u pozadini na TV-u tekao je neki film. Ne znam šta mi je privuklo pažnju, ali u jednom trenutku ostavih svoje igračke i krenuh da gledam film koji se odigravao. Pažljivo sam gledao u ekran sav uzbuđen i uznemiren, jer takav film do tada nisam gledao. I onda se odigrala ta scena. Sav preplašen i zgrožen, ugasio sam televizor. Video sam neko veoma strašno ljudsko biće koje i nije bilo tako ljudsko. Biće koje sam nakon toga, mnogo godina kasnije, često sanjao. Biće kojeg sam se plašio i užasavao i u svojoj mladosti. Pretpostavljam da naslućujete koga sam to video. Video sam lik Dejvida Bouvija (David Bowie) u filmu Čovek koji je pao na zemlju (The Man Who Fell to Earth).
To je bio moj prvi susret sa Dejvidom Bouvijem. Danas, nakon više od 30 godina od mog susreta sa njim, strah i paniku više ne osećam, čak naprotiv. Već mnogo godina unazad uživam u njegovoj muzici, iako mi je dugo vremena trebalo da se oslobodim tog utiska odvratnosti koji je on svojom ulogom u tom filmu izazvao duboko u mojoj duši.
Ovom prilikom neću se baviti diskografijom i istorijom Dejvida Bouvija. Bio bi to i više nego dugačak tekst. Sve te podatke i činjenice možete pronaći na netu ili u nekoj knjizi koja piše o njegovom životu. Ima ih prilično. Bouvi je na muzičkoj sceni bio aktivan skoro 50 godina. Svoj prvi album objavio je 1967. godine, a poslednji u januaru 2016. godine, da bi, dva dana nakon objavljivanja albuma, preminuo. Ali kao što većina vas koji čitate ovaj tekst najverovatnije zna, Bouvi nije bio samo muzičar. Bio je i multimedijalni umetnik: slikar, tekstopisac, producent, glumac, scenarista, kompozitor… Jedna svestrana ličnost koja je u umetnosti uopšte ostavila veoma bitan i jasan trag. Kada je u pitanju film, moja najdraža uloga Dejvida Bouvija je svakako uloga Nikole Tesle u filmu Prestiž (The Prestige). Ko nije gledao film, moja preporuka je da to učini što pre.
Film je odličan.
Dejvid Bouvi je još od svojih početaka pa do dana svoje smrti, a i posle nje, privlačio pažnju i bio svojevrsna avangarda u svetu šou-biznisa. O njemu su kružile razne glasine ‒ da je homoseksualac, da je pobedio šizofreniju, da je zagovornik nacizma, da je bio težak narkoman, da je satanista… Dobio je nadimak čovek kameleon, jer je sa svakim izdatim muzičkim albumom transformisao i svoj lik. Kako je menjao muzičke pravce koje je svirao, tako je menjao i svoj izgled, identitet i karakter. Bio je drugačiji i nije se ponavljao. Prilagođavao se svakom vremenu i zato je opstao 50 godina. I trajaće još dugo. Njegov poslednji album je samo potvrda ovih tvrdnji.
Međutim, pored svega gore pomenutog i mnogo toga nepomenutog, dve činjenice u vezi sa njim su me iznenadile i ostavile bez teksta. Prvu sam pročitao u Politikinom zabavniku[1], a tiče se ljudi himera. Citiram deo teksta:
Nije redak slučaj da se u materici, umesto jedne, nađu dve jajne ćelije. Ako svaku jajnu ćeliju oplode dva različita spermatozoida rodiće se dvojajčani ili bratski blizanci. Za razliku od jednojajčanih blizanaca, oni nemaju ništa više sličnosti od braće i sestara koji nisu blizanci. Međutim, nekada se dogodi da se neposredno posle oplodnje ova jaja, to jest zigoti, spoje (zigot je oplođena jajna ćelija). Tada zigoti ne mogu da se razvijaju odvojeno i umesto blizanaca rodiće se samo jedna beba. Pošto svaki zigot sa sobom nosi jedinstvenu DNK, ćelije ovakve bebe imaće dve različite DNK. Ovakva beba postaće himera. Većina himera odraste i izgleda isto kao i svi drugi ljudi. Teško je prepoznati koja osoba je himera. Nekada to mogu da naznače pege na koži ili donekle različita boja očiju. Ipak, i ove promene jedva su primetne. Na prvi pogled to izgleda čudno. Zar ne bi sjedinjavanje dve različite osobe trebalo da bude mnogo izraženije, strašnije – da se dobiju dve glave, četiri ruke i slično? Na svu sreću, ovakve grozote se ne događaju zato što se spajanje dva jajeta odigrava vrlo rano, dok ćelije još nisu počele da se dele i izgrađuju delove tela. Tada one ne znaju da sused ima drugačiji skup hromozoma i rade zajedno kao da su nastale iz istog zigota.[1]
Dejvid Bouvi se smatra čovekom himerom baš zato što ima oči različite boje (plavo i braon). Međutim, da svaka priča ima najmanje dve verzije govori i tvrdnja da je Dejvid Bouvi kao dečak imao oba oka plave boje, ali da mu je u tuči jedno oko bilo povređeno i da je usled te povrede jednostavno promenilo boju, što svakako pobija argumente da je on čovek himera. Kako god bilo, čovek sa dva različita oka ipak je nešto posebno i drugačije.
Druga činjenica tiče se njegove smrti i cele priče vezane za nju. Dejvid Bouvi je objavio svoj poslednji album Blackstar 8. janura 2016. godine. Objavljivanju albuma prethodili su video-spotovi „Blackstar“ i „Lazarus“, kojima je on predvideo i najavio svoju crnu zvezdu i tom prilikom šokirao i oduševio svoje fanove, ali i podelio kritiku.
Spotovi su bili prilično mračni i puni simbolike. Nikoga nisu ostavili ravnodušnim. Izazvali su razne polemike i oprečna mišljenja. Ljudi su iznosili teorije o spotovima. Spominjao se i satanizam, crne mise, veštičarenje, bogohuljenje, uskrsnuće… Bio je to spoj muzike, videa, religije, ezoterije, filozofije, mitologije… Ono što je sigurno, svi su se složili da je Dejvid Bouvi uvek bio avangarda u muzici. Uvek je bio korak ispred svih. Ali sve je to bilo pogrešno shvaćeno. Dva dana nakon objavljivanja albuma Dejvid Bouvi je preminuo, čime se čitav svet još više šokirao. Tom prilikom, izašla je na videlo i istina da je 18 meseci bolovao od raka i da je znao da će umreti, samo se to vešto krilo od javnosti. Čitav album bio je najava njegove smrti. Nakon što je preminuo, spotovi i čitav album dobili su svoj pravi smisao. Tek onda su mogli biti protumačeni na pravi način i tada su ljudi shvatili šta je zapravo crna zvezda. A Bouvi je još jednom čitavoj civilizaciji pokazao da je iznad svih. On je kroz najavu svoje smrti napravio umetnost. Živeo je i umro za umetnost. To i jeste Crna zvezda ‒ album smrti. Zato je tako mračan i težak. Zato vam je toliko nelagodno i teško dok ga slušate jer, slušajući ga, možete osluškivati smrt.
Međutim, tu nije kraj. Dejvid Bouvi nastavlja da iznenađuje i posle smrti. Posthumno je objavljen još jedan video-spot: I Can’t Give Everything Away, preko kojeg nam Dejvid Bouvi šalje poruke „sa one strane“.
Igrom slučaja, ustanovljeno je da se slika crne zvezde na omotu albuma menja ako se izloži sunčevim zracima. Crnilo postaje deo nekog sazvežđa. Mrak postaje galaksija. Još jedna od tajni koju je Bouvi ostavio u nasleđe. Neki umetnici u svoje stvaralaštvo ulože čitav život. Bouvi je otišao korak dalje: on je uložio svoj život i svoju smrt! A to je, morate priznati, ogroman poduhvat. Umreti za umetnost i od svog umiranja napraviti umetnost. To može samo Dejvid Bouvi! Neka mu je večna slava!
[1] Objavljeno u Politikinom zabavniku broj 2876, godina 2007.
Prvobitna verzija teksta: David Bowie je vanzemaljac.