Kod romana „Zmijski jezik“ najpre me je privukao sam naslov. Kada sam saznao da je autorka mlada Japanka, više nije bilo dileme šta čitati, jer trenutno sam u fazi čitanja japanskih pisaca (Haruki i Rju Murakami, Mišima) kao i povremenog gledanja anime sa svojim sinovima (Soul eater, Naruto, One piece, Death Note, Bleach). Jednostavno japanska umetnost i kultura me prilično zanimaju, zato sam i rešio da pročitam „Zmijski jezik“.
Pre samog čitanja romana pročitao sam na netu biografiju Hitomi Kanehare i tako saznao da je autorka mlada Japanka rođena 1983. godine, koja je napustila srednju školu sa petnaest godina. U potrazi za svojim putem i svojom sudbinom pošla je od kuće kao tinajdžerka. Nekoliko godina kasnije objavljuje svoj prvi roman „Zmijski jezik“ koji doživljava veliki uspeh u Japanu. To je bio još jedan razlog više da krenem sa čitanjem, jer me je to neminovno podsetilo na Murakamijevu trilogiju knjiga „1Q84“ u kome je jedan od glavnih likova disleksična devojčica od 17 godina koja je napisala roman „Lutka od vazduha“ koji takođe postaje bestseler u Japanu.
I krenuo sam sa čitanjem. Neobiman roman, mogli bi reći i novela, koji govori o otuđenosti mladih generacija u Japanu. Može se pročitati za svega tri sata. Dok sam ga čitao nisam bio nešto posebno fasciniran. Jeste da je na momente bio brutalan, šokantan i vulgaran, ali na tome se sve završavalo. Ipak, sam kraj romana me je naterao da o njemu razmišljam danima. Iako nema neku bitnu poentu, roman će vas svakako naterati na razmišljanje sa osnovnim pitanjem koje ćete postavljati sami sebi: „Koliko ustvari poznajemo današnju omladinu?“, odnosno, „Koliko nam je stran taj način na koji omladina razmišlja?“. Ovo govorim iz ugla srednjovečnog čoveka kojem su deca baš u dobu tinejdžera.
U „Zmijskoj jeziku“ se taj mladalački način razmišljanja i odnos prema životu tih svojevrsnih autsajdera i ekscentrika može doživeti na relativno visokom nivou. Ta otuđenost, utrnulost čula i emocija, ekscentričnost, ne pronalaženja svoga mesta u poretku stvari, ta mladalačka nepromišljnost, povodljivost, naivnost i brutalnost, Hitomi je prikazala prilično realno.
Možda zvuči preteciozno, ali može se reći da je „Zmijski jezik“ moderna japanska verzija „Lovca u žitu“. Ako malo proguglate videćete da „Zmijski jezik“ porede i sa Kamijevim „Strancem“, a to ipak nije mala stvar. Međutim, i pored tih konstatacija očigledno se vidi nedostatak spisateljskog iskustva, iako je autorki u pisanju romana pomagao otac – profesor književnosti (što je još jedna zajednička crta sa trilogijom „1Q84“ i „Lutkom od vazduha“). Ogoljenost romana, svojevrsna „škrtost na rečima“ i jednostavna forma odlike su ovog romana. Ali, kada se sve sabere i oduzme, čitljiv roman imajući u vidu činjenicu da ga je napisala devojka od dvadeset godina.
Sa druge strane, svako koga zanima svet tetovaža, pirsinga i body-arta, „Zmijski jezik“ će leći kao pesnica na oko.
