Peticija

Bila je nedelja. Dan namenjen za odmor. Spavao sam kao top. Jedini dan u nedelji kada sam mogao da odspavam malo duže. Bez obaveza ranojutarnjeg ustajanja, pripremanja za posao i cimanja na poslu do večernjih sati. Obožavao sam nedelju baš zbog toga. Baš zato što sam mogao da odmaram do mile volje, bez bilo kakvih obaveza, jurnjava i trzavica. Odjednom probudi me neka nesnosna zvonjava. Gotovo sam poskočio iz kreveta. Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim da je neko kao sumanut zvonio na ulaznim vratima. Jedva dođoh sebi. Zgrabih mobilni da vidim koliko ima sati. Bilo je 07:15. Zvonjava nije prestajala i to je već počelo da iritirta moje odavno načete živce. Pomislih ko zna šta se desilo kada neko toliko uporno i navalentno zvoni. Probudili se i supruga i deca od te silne zvonjave. Ustadoh iz kreveta i odvukoh se do ulaznih vrata tiho psujući. Otvorih vrata onako sanovan, uzrujan i blago iznerviran. Bio je to jedan poznanik. Začudih se kada ga videh. Koji će Q on ovde i što zvoni kao da je nedajbože nastupio smak sveta, upitah se u sebi. Nisam stigao ni da reagujem a on je već počeo da melje dvesta na sat.

U početku ga nisam razumeo šta zapravo hoće, jer sam još uvek bio snen, ali ubrzo shvatih. Dotični je zapravo bio uzoran građanin, glas razuma i savest ovog našeg društva. On se zalagao da celom našem gradu bude bolje i zato je baš u nedelju, rano izjutra, kada mnogi još uvek spavaju, krenuo sa svojim delovanjem. Valjda je hteo da nahvata što više ljudi, dok su još kod kuće, dok spavaju. Najpre pomislih da je u pitanju Jehovih svedok i da je došao da me preobrati i spase moju jadnu dušu odavno razorenu grehom i porocima. Ali Jehovi svedoci uvek idu u paru, tako da nije mogao da bude Jehovin svedok. Bio je to onaj soj ljudi mnogo gori od sluđenih sektaša. Mnogo gori i opasniji. Bio je to lokalni političar.

Pokrenuo je neku peticiju, za dobrobit svih žitelja grada. Neka u ovoj priči to bude »Peticija za ispravljanje krive Drine«. I on je sav požrtvovan, u interesu svih građana, u rano nedeljno jutro krenuo sa prikupljanjem potpisa za svoju peticiju. To sam nekako skontao dok on nije prestajao sa pričom. I onda je izvadio hrpu papira iz demode aktovke i utrapio mi ih u ruke da potpišem. Trebalo je da potpišem 12 primerka navodne peticije, da unesem svoj JMBG i broj lične karte. Krenoh da čitam tekst peticije. Ono što mi je upalo u oko bilo je sledeće: Tekst peticije bio je ispisan na jednom papiru, dok sam ja trebao da se potpišem na drugom papiru, na kome nije bilo nikakvog teksta. Videh da ima poprlično potpisa na papiru koji mi je bio na brzinu gurnut u ruke da potpišem, da nisam prvi kod koga dolazi dotični lokalni politikant.

– Zašto je potpisivanje na blanko papiru? – upitah ga.

– Pa, ne može da stanu svi potpisi na jednom papiru.

– A odakle onda ja da znam šta potpisujem?

– Nemoj, molim te, da me zajebavaš, nego potpiši!

– Slušaj bre ti! Ko koga ovde zajebava? Da li znaš ti koliko ima sati? Probudio si me. I mene i moju porodicu. Guraš mi pod nos nekakvu peticiju da potpisujem na praznom papiru. Neću ništa da ti potpišem!

– Nećeš! To je za dobrobit svih nas, a ti nećeš da potpišeš. Zbog takvih kao što si ti naše društvo propada. Da bi ti bilo bolje moraš da se boriš i da se trudiš. Ja ovo ne radim zbog sebe, nego zbog našeg grada. Zbog naše dece!

Grubo sam mu vratio hrpu papira, zalupio mu vrata i prilično iznerviran vratio se u krevet. Pokušao sam ponovo da zaspim, ali nisam uspeo. Na kraju sam ustao i skuvao jaku kafu da bih se smirio. Ispušio sam nekoliko cigareta.

Prošlo je nekoliko meseci od tog događaja. U međuvremenu su raspisani lokalni izbori. Dotični je među prvima predao spiskove sa neophodnim potpisima. Postao je odbornik. Sreo sam ga u par navrata, nakon toga. Okretao je glavu kada bi me ugledao, praveći se da me ne vidi. »Peticija za ispravljanje krive Drine« nikad nije ni bila inicirana. Pitam se šta je bilo sa onim potpisima na blanko papiru?