Trag u vremenu

Ne postoji sutra, ne postoji juče
postoji samo ovaj trenutak sada
a i on je već postao prošlost,
čim sam završio ovaj stih,
i stavio zarez iza slova h,
i sada više ništa ne postoji…
Nismo svesni kako sve brzo prolazi
kako odlazi u nepovrat
danas smo mladi i zdravi,
sutra stari i bolesni,
prekosutra mrtvi i hladni…
jedu nas crvi…
I kao da nas nikad nije ni bilo, život ide dalje.
Zemlja se okreće oko sunca. Sunce izlazi i zalazi.
Deca se rađaju. Ljudi stare i umiru.
A mi i dalje trošimo svoje vreme na besmislice i gluposti
zaboravljamo zašto smo ovde
i činjenicu da sve isuviše kratko traje.
Povređujemo one koji nas najviše vole
jedino njih i možemo,
ljubav je najveći apsurd koji je smislio čovek
a sadista se krije u svakom od nas,
lažemo i sebe i druge,
tražimo krivce i opravdanja za svoje neuspehe
surovu istinu guramo pod persijski tepih
kupljen u nekim drugim srećnim vremenima
ali sve je to nebitno
zaborav sve to brzo prekrije
sve se zaboravi i sve prođe,
samo je potrebno vreme
koje je iovako relativna stvar…
Nama drugačijima jedino ostaje da pišemo
to je trijumf nad prolaznošću ljudskog postojanja
tako se trenuci pretvaraju u večnost
ostaje trag u vremenu
ako vreme kao dimenzija uopšte i postoji
i pod uslovom da nekad, neko, negde
to i pročita…