Prezentirana pesma je delo mog sugrađanina, mladog pesnika, DJ-a, studenta elektrotehnike Aleksandra Markovića. Pesmu „Sere nada“ čuo sam prvi put pre godinu i po dana na jednoj pesničkoj večeri i još od tada mi obitava u mislima. Možda je tome doprineo i način na koji je autor svoju pesmu interpretirao te večeri. Jedno je sigurno. Pesma me je raspametila. I ne samo ona. Već i mnoge druge koje sam čuo te večeri i koje sam imao prilike da pročitam pre i posle tog dešavanja. Zato sam i rešio da “Sere nadu” objavim na svom blogu. To je najmanje što mogu da uradim za svog Nitogenca. Trebalo je to mnogo ranije, ali izgleda da „kasno palim“.
Mislim da jedna pesma nije dovoljna da prikaže ogroman Aleksandrov pesnički talenat i potencijal, ali je dovoljna da nagovesti sa kakvom poezijom imate posla. Beskompromisnost, oštar stav, buntovništvo, svojevrsni revolucionalizam, bes, igrarije rečima, uživanje u porocima, ljubav onakva kakvu mogu da je dožive i vide isključivo pesnici, samo su delić onoga što nam Aleksandrove pesme govore.
Velika ljubav prema književnosti i dobroj muzici i maksimalno uživanje u njima su svakako uticali na Aleksandrov način razmišljanja, stavove u životu, pa samim tim i poeziju. Meni se iskreno rečeno baš dopada ta mladalačko-intelektualna, gotovo agresivna nepopustljivost i nepomirljivost sa stanjem stvari, ti eksplicitno iskazani stavovi, pravci i stremljenja bez trunke foliranja i glumatanja, baš zato što je to danas tako retko. Još ako je sve to formulisano u stih koji ujeda za dušu i odgriza meso do kostiju, mogu reći samo jedno: RESPECT my friend! Ali da ja više ne bih davio, pročitajte pesmu, pa zaključite sami. Nemojte da se iznenadite kada pesma krene da vas šamara i pesniči. Takva joj je priroda! Takva joj je narav!
SERENADA
Sere nada!
Video sam bilbord,
sa dečakom
koji moli za mleko,
dok obdareni domaćini
mešaju soseve
sa zapadnom spermom,
serviraju decu na hektar
bogatim kanibalima,
zemlju na trpezi truleži!
Čvrsto stegnite oči
krvlju natopljenom krpom
da ne gledate dečije suze!
Blindirani nacisti!
Ali ostavite prorez
za porez na srce
pokojne devojčice!
Sere nada!
Kapitalisti su
povamipreni fašisti
neonekrofilski SS.
Rat nikad nije prestao
budžet je krv
na kredit ispišana.
Banke su logori
i kolju nas potpisima,
bombe gutamo sami
kako bi preživeli.
Metak je lanac ishrane.
Maksi daje popuste,
rifuz glad,
i crvi u konzervi
na kojoj piše smrt!
Sere nada!
Živela puna Marakana!
Živeo SKC!
I svi studenti u njemu!
Živeo Dom Omladine!
Živele bolnice!
To su jedina prava pozorišta!
Živeli drugovi i drugarice
na splavovima i drugim mesarama!
Živelo jeftino meso!
Napred!
Ujadinjeni embrioni,
napredno,
istočni zapadnjaci,
radikalno liberalno socijaldemokratski!
Živeo drug Napred!
Napred! Napred!
Napad.. naa..
Sere nada..
Ostaje nas nekoliko
pod gvozdenim đonom
da u tužnim gradovima
pred tužnim ljudima
rastvaramo metkove u med,
od ordenja pravimo koktele,
i svakoj bombi
krvlju napišemo serenadu,
nadajući se
da je pesma dovoljno jaka,
da đon za nijansu
podigne.