Safonova Igra anđela

»Igra anđela« Karlos Ruis Safona je već bila preporučivana na blogu eXperiment, ali u vremenu kada na blogu i nije postojala kategorija Knjige za preporuku tako da je o knjizi rečeno samo nekoliko rečenica. Imajući u vidu da sam knjigu ponovo pročitao, jer prvi put nisam baš najbolje sve povezao, mislim da je pravi trenutak da kažem još ponešto o knjizi.

Moj prvi susret sa Safonovim stvaralaštvom je baš pomenuta knjiga tako da prilikom prvog čitanja i nisam znao u šta se upuštam. Svakako da sam nakon pročitane »Igre anđela« pročitao i sve ostale Safonove knjige (»Senka Vetra«, »Marina«, »Zatočenik nebesa«, »Trilogija magle«), ali nekako je »Igra anđela« na mene ostavila najjači utisak. Možda baš zato što je bila prva njegova knjiga koju sam pročitao.

Još od prvih reči knjiga me je snažno privukla tako da je nisam uspuštao iz ruku dok je nisam pročitao. Kako prvi put, tako i drugi put. Možda baš zato što sam još od samog početka knjige, od prvih reči romana, prepoznao sebe. Roman počinje ovako:

Pisac nikad ne zaboravlja kada je primio novac ili hvalospeve za neku priču. Nikad ne zaboravlja kada je prvi put osetio slatki otrov taštine u krvi i poverovao da će mu, ako niko ne otkrije njegov nedostatak talenta, san o književnosti obezbediti krov nad glavom, topao obrok na kraju dana i ono za čim najviše žudi: njegovo ime odštampano na nekom bednom komadu papira koje će ga sigurno nadživeti. Pisac je osuđen da se seća tog trenutka, jer tada je već izgubljen i njegova duša ima svoju cenu.

Šta je »Igra anđela«?

»Igra anđela« je roman sa radnjom dešavanja u prvoj polovini dvadesetog veka. Dešavanje je uglavnom vezano za Barselonu. Roman govori o životu melaholičnog pisca Martin Davida koji svim snagama nastoji da pobedi prokletstvo koje ga je zadesilo i za koje je sam odgovoran. U toj svojoj borbi i maničnom traganju za spasom i odgovorima, po mračnim, mističnim i tajnim delovima Barselone, sve se više upliće u probleme i nevolje ne shvatajući šta mu se zapravo dešava i ko u toj „igrariji“ ustvari „vuče konce“ čineći ga tim samo jednom malom marionetom.

Safon je u »Igri anđela« u centar zbivanja postavio knjigu. To jest knjige. Ceo zaplet i rasplet romana vezan je za knjige. Sve se vrti oko knjiga. Dikinsova knjiga »Velika očekivanja« koja je omiljena knjiga glavnog protagoniste romana još iz doba njegovog detinjstva i koja se u nekoliko navrata spominje u romanu. Zatim knjiga koju Martin treba da napiše i zbog koje se i dešavaju sve te mistične i strašne stvari kako njemu lično tako i svakom ko ima bilo kakve veze sa njim. Onda tu je knjiga »Lux Aeterna« (Večna svetlost) koju Martin pronalazi i koja mu opseda i truje dušu i um. Potom dve knjige koje Martin piše kao autor i pisac iz senke (ghostwriter) »Nebeski Koraci« i »Kuća Pepela« koje mu u isto vreme donose veliko priznanje i veliko razočarenje. Svakako da treba spomenuti i knjižaru »Sempere i sinovi«, kojoj se Martin uvek vraća, koja u neku ruku predstavlja njegov dom i koja se provlači i kroz ostale Safonove romane. I na kraju, najmističnije mesto koje se spominje u romanu, a koje se tiče knjiga, sigurno jeste Groblje zaboravljenih knjiga (isto kao i u Safonovom romanima »Senka vetra« i »Zatočenik nebesa«) koje me je neminovo podsetilo na Kišovu »Enciklopediju mrtvih«, na tajnu biblioteku iz Ubertovog »Imena Ruže«, na Borhesovu »Vavilonsku biblioteku«. Ovo poređenje sa pomenutim piscima sigurno nije preterano već još više govori o vrednosti i kompleksnosti ovog romana.

Safon je kroz roman vešto isprepletao sve što se dalao isprepletati i na taj način suštinu priče lepo ukomponovao međ’ te silne misterije kojima knjiga obiluje. Ima tu i ljubavne požude, patnje i požrtvovanja, pravog prijateljstva i ponizne zahvalnosti, pa preko intriga, kriminalistike, sve do nekog mekšeg horora. Ukomponovana kao takva »Igra anđela« predstavlja jedan mračni ambijent u kojem se sve izvesnije naslućuje neko sveprisutno zlo koje sa svakom narednom pročitanom stranicom sve više „isijava“ iz napisanih reči pritom nam govoreći da su neke stvari u životu neizbežne, da ne kažemo, sudbonosne, da makoliko se trudili da pobedimo i istrgnemo se iz tog mraka koji nas okružuje i sve više čini svojim delom, jedino što uspevamo je da dospemo u još dublji mrak.

Iako je glavana tema romana u više navrata kroz književnost obrađivana, pre svega kroz Geteovog Fausta, »Igra anđela« je ipak roman koji zaslužuje da bude pročitan.

Sa više ljudi sam polemisao o ovoj knjizi. Što u svakodnevnom životu, što preko neta. Mnogi nisu zadovoljni završetkom knjige. Nakon prvog čitanja nisam bio ni ja. Zato sam knjigu pročitao po drugi put, jer sam kontao da mi je nešto promaklo. I jeste mi promaklo. Knjiga je kompleksna, ima puno detalja koji se međusobno prepliću a koji su bitni i koji se ne smeju zaboraviti prilikom čitanja imajući u vidu da je roman »Igra anđela« knjiga od 500 stranica. Potrebna je koncetracija i usesređenost. Iako mnoge stvari koje su se dogodile u romanu nisu objašnjene, mislim da svaki čitalac treba da nakon čitanja »Igre anđela« sam pokuša da pronađe odgovore na iste. Valjda je to suština svake knjige?! Da Vas natera na razmišljanje!

Sve u svemu, »Igra anđela« je knjiga koju Vam iz srca preporučujem da pročitate, ako već niste!