Vladimir Nabokov je široj čitalačkoj publici poznat po svom romanu „Lolita” koji je većina od njih i pročitala. U krajnjem slučaju odgledala je jednu od dve verzije istoimenog filma snimljenih na osnovu knjige. Svakako da je pomenuta knjiga izazvala prilične reakcije i kontroverze nakon objavljivanja baš zbog teme koju obrađuje. I ne samo to. Uticaj Nabokove Lolite bio je toliko velikih razmera, da su nakon objavljivanja romana, sve te maloletne zavodnice, pohotne promiskuitetne devojčice, objekti požude, prljavih misli i pokvarene mašte, za kojima su „mladi“ a naročito „stari“ gubili glavu i „prodavali dušu đavolu“, dobile zajedničko ime, epitet koji ih je označavao i kategorisao – Lolita.
Međutim, ovom prilikom neću pisati o Loliti jer želim skrenuti pažnju na jedno drugo Nabokovo delo koje zaslužuje da bude pročitano i samim tim spomenuto u ovom eXperimentu. Reč je o romanu Smeh u tami koji takođe za temu ima „zabranjenu ljubav“ između maloletne devojčice i sredovečnog muškarca a koji je objavljen dvadesetak godina ranije od Lolite. Neko bi to kategorisao kao pedofiliju, u čemu svakako ne bi mnogo pogrešio. Međutim, ono što je mene šokiralo i više puta iznenađivalo tokom čitanja Smeha u tami nije ta nastranost „matorih perveznjaka“, ta seksualna požuda za devojčicama, jer toga je bilo od kada je sveta i veka. Nije to neka novina. Dovoljno je malo zaviriti u prošlost i istoriju. Kako našu tako i svetsku. Šokirala me je ta izopačenost, pohlepnost, surovost i proračunatost jedne maloletne devojke koju je Nabokov prikazao i više nego realno. Rukovodeći se činjenicom da su deca neiskvarena, naivna i ništa ne znaju, neminovo ćete se upitati dok čitate knjigu: „Da li je moguće da jedno tako mlado ljudsko biće bude toliko zlo, oholo, beskrupulozno i nemilosrdno baš zato što je još uvek dete?“. Možda sam baš zato i bio šokiran dok sam čitao knjigu. Baš zato što sam to mislio o deci. Sa druge strane, ako pogledamo današnju decu, današnje maloletnike i tinejdžere i osvrnemo se na ono šta se dešava, svakako da moramo dovesti u pitanje činjenice koje potvrđuju da su deca neiskvarena, dobra, naivna i da ništa ne znaju. Postavlja se pitanje šta će biti sa njima kada odrastu imajući u vidu stepen njihove dekadencije dok su još deca. Šta će biti sa društvom i svetom koji im prethodne generacije ostavljaju u amanet?
Ono što svakako treba da se napomene je to da su ta deca samo odraz sveta i društva u kome žive. Oni su posledica i krajnji ishod. Ona su se i rodila kao neiskvarene, nevine i čiste duše. Kao tabula rasa. Njihovo okruženje, uslovi života, namenutni pogrešni moralni i etički kodeksi i norme, kao i nasleđeni loši geni, osobine i navike, načinili su ih takvim kakvi jesu. Nekulturnim maloletnim kriminalcima i delikventima i nemoralnim, pohotnim Lolitama. Nego da se ne udaljavam od knjige, preporučujem svakom da pročita Smeh u tami, jer knjiga zaslužuje da bude pročitana. Brzo se čita tako da neće oduzeti mnogo vremena. Jedina moja zamerka jeste odsustvo scena seksa imajući u vidu da knjiga i govori o seksualnoj uzbuđenosti, opijenosti, opsednutosti i pomami, o preljubi, neverstvu, lažima obmanama i licemerju, o tom večitom ljubavnom trouglu i svemu što iz toga može proizići. Međutim, s obzirom na to da je napisana još dalekih tridesetih godina dvadesetog veka, Smeh u tami je i dalje jedan šokantan i vrlo aktuelan roman. I dan danas. Možda više nego ikada ranije. Pre svega zato što je danas ta relacija postala uobičajena pojava. Devojčice (dečaci) i matorci, odnosno, dečaci (devojčice) i matorke. Sve je to postalo biznis. Matorci imaju kintu a deca lepotu i mladost. Klasičan oblik trgovine. Čista kupoprodaja. Što tela. Što duše.