Stara fora nova budala

Krenuo sam u prodavnicu. Da kupim neku glupost. Nebitno šta. Pljuge, cirku, grickalice… Nevažno je. Dok sam polako koračao po najvećoj vrućini i razmišljao o ko zna čemu odjednom se ukopah u mestu. Nisam mogao da verujem u ono što vidim. Upitah se da me nije udarila sunčanica pa da mi se zbog priviđaju neke nemoguće stvari, neke teške halucinacije? Bilo je previše dobro da bi bilo istinito. Ispred nogu mi je „stajala“ muška torbica, da ne kažem pederuša, prepuna para. Otkopčana torbica prepuna love. Stotine i stotine novčanica virilo je iz nje. Sve neke zelene, žute i roze novčanice. Evrići od 100, 200 i 500 apoena pomislih. Srce mi je zaigralo. Osmeh ozario lice. Evo rešenja za sve moje probleme. Počeo sam da se osvrćem kao sumanut da vidim ima li koga. A mozak je odmah počeo da računa. Koliko u njemu ima love. Pa šta sve mogu da kupim. Pa kakvu ću ludu žurku da napravim. Već sam počeo da računam šta ću sa tim novcem da uradim. Kupiću lap top i smart TV velik kao kuća. Otićiću na Azurnu obalu da se malo kurčim. Ugradiću parno grejanje. Otvoriću kafić da ništa ne radim i da se puvam. Prodaću onu krntiju od auta i kupiti neki cool autić od minimum 200 konja. Nisam imao nameru da vraćam pare. Šta da budem jedina poštena budala u ovoj zemlji. Pa šta me briga za savest. Pa šta ako su to proklete pare. Zar nisam dovoljno proklet što živim ovde? Još par puta sam se osvrnuo da vidim ima li koga. Kada sam se uverio da nema nigde nikog, sagnuo sam se da je uzmem.
Onda me je ošamarila stvarnost. Torbica je nestala. Nestala? Nisam shvatao šta se dešava. Nisam želeo da shvatim. Ponovo sam ugledao torbicu na metar od sebe i ponovo sam krenuo ka njoj. Čim sam joj se približio ona se opet izmakla. I tog trena sam skontao. Torbica je bila vezana strunom. Par klinaca je istu napunilo starim novcem iz doba hiper inflacije, novcem koji ni tad ništa nije vredeo, vezali je strunom i zezali naivne i pohlepne komšije. I ja sam se upecao na tu foru staru hiljadu godina. Kao najobičniji som. A nevaljalci su izleteli iz svog skrovišta i smejali su mi se u facu. I ja sam se smejao. Smejao sam se dok su mi rasle magareće uši. Kao u crtanim filmovima kada bi neko ispao glup do bola. I onda bi krenulo ono iaaa iaaa iaaa iaaaaaa. Sva sreća da nije bila skrivena kamera. Sva sreća što klinci nisu snimali svoju podvalu koju bi posle objavili na Youtubu. Onda bih ispao kreten 100%. Ovako i nije bilo mnogo strašno. A bilo mi je krivo da sam kipio od besa. Ne zato što su me klinci zeznuli, već zato što sam se primio kao mladi majmun i što sam već isplanirao šta ću sve kupiti od tih silnih para. Posle nekoliko minuta, kada sam došao sebi, otišao sam u prodavnicu i vratio se sa sladoledima za nevaljale klince. Zaslužili su ga. Nasankali su me za medalju. Zato sam im i kupio po sladoled. Kao nagradu za dobru foru. Klinci se silno obradovaše neplaniranom slatkom rashlađenju. Krenuše da se obračunavaju sa tom smrznutom poslasticom ne stigavši ni da se zahvale. Ja sam još neko vreme ostao sa njima, sakriven iza auta čekajući nekog novog naivka. Želeo sam da vidim da li će se još neko upecati i kako sve to izgleda gledano iz drugog ugla. A ljudi su se pecali.  I uvek bi usledilo razočarenje kada bi ih ošinula stvarnost. Neki su psovali. Neki su pretili. Neki su ih jurili. Neki su se smejali kao ja. Ali svi su ispali magarci. Matori ljudi a tako naivni. Ko još ima tolike pare? I ko ih, ako ih ima, nosi u torbici? Današnje torbice, pederuše i novčanici su prazni kao i mnoge glave koje se nadaju takvoj lakoj pari. Ne padaju pare sa neba. Ovo je očigledan primer koliko smo dekintirani.
Sad, šta bi ste VI uradili da naletite na torbicu prepune evrića? Da li bi ste se upecali? Da li bi ste je vratili?