Kiša i hartija

Kakva li će ovo biti preporuka knjige kad ne znam šta da napišem u toj prepuruci? Knjiga mi se svidela. To nije sporno. Brzo sam je pročitao, ali ne znam šta da Vam kažem o istoj…

Ono što je zanimljivo u vezi knjige Vladimira Tasića »Kiša i hartija« i mene lično jeste činjenica da sam je baš sinoć pročitao po drugi put. Međutim, evo i sad dok pišem ovo pokušavam da se setim, ali mi nikako ne polazi za rukom.  Kada sam je to prvi put pročitao?

Dok sam je čitao po drugi put, sadržaj knjige bio mi je potpuno nepoznat. Nije bilo nikakvih nagoveštaja, delova kojih bih se prisećao kao kroz izmaglicu ili koji bi iznenada iskočili iz zaborava, podsetili me i naznačili da sam knjigu već pročitao. Ne. Sve mi je bilo totalno nepoznato i novo. Da sam knjigu već čitao ukapirao sam kada je iz knjige ispala ceduljica sa naznačenim brojevima strana (moj rukopis) na kojima se nalaze delovi koji su mi se dopali a koji su u knjizi već bili obeleženi i koje sam sam želeo da prepišem i uskladištim u svom word dokumentu »citati« jer to je ritual koji stalno činim. Ušao sam u dokument »citati« i video da su obeleženi delovi knjige već ubačeni u moju ličnu riznicu mudrosti. To je bio neoborivi dokaz da je knjiga već bila pročitana. Međutim, ta činjenica nije imalo značaja. Imao sam osećaj da knjigu prvi put čitam. To me je još više zaintrigiralo da nastavim sa čitanjem.

Knjigu »Kiša i hartija« treba čitati pod punom koncentracijom i sve vreme dok je čitate treba da se pitate zašto se knjiga zove baš tako kako se zove? Ako to ne skontate, džaba ste čitali…

Knjigu vam neću ukratko prepričati. To je najveća glupost koju bih učinio. To samo ubija draž čitanja. Međutim, i da hoću to da učinim, »Kiša i hartija« se ne može ukratko prepričati. To nije knjiga koja se može prosto prepričati. Jednostavno ne može. Tako je napisana. Iz tog razloga rećiću vam samo par činjenica o njoj. Mesto dešavanja: Srbija, Evropa, Amerika, Japan… Vreme dešavanja: kraj prošlog veka.

Meni je iskreno rečeno knjiga baš legla kao »pesnica na oko«. Atipičan stil i forma. Neobična priča o životima glavnih junaka začinjena istorijskim činjenicama, neverovatnim informacijama, drugačijim pogledima na svet. U svakom slučaju vrlo urbana knjiga koja govori o jednoj genereciji, njihovom tumaranju po sadašnjosti u potrazi za budućnošću, iznalaženju smisla u besmislu, o grupici ljudi iznad vladajućeg stereotpa koja pokušava da kao takva opstane, o njihovim usponima i padovima, o njihovim nedoumicima, iskušenjima i razmišljanjima, o genijima koji se bore protiv preovladavajućeg sivila i prosečnosti…

Umetnost (u formi kritike, eseja i istorije) zauzima posebno mesto u knjizi. Muzika, kinematografija, filozofija,  mitologija, informatika sve je to vešto i nesvakidašnje upakovano u »Kiši i hartiji« i čeka na vas da joj se posvetite.

Da rezimiramo: Visoko intelektualna knjiga koju treba pročitati, međutim oni koji su svoj um navikli na latinoameročke sapunice, Danielu Still, Paula Koelja i slične boze neće moći da pročitaju ovu knjigu… Nije to knjiga za svakog. Treba je razumeti.