Svi smo mi repetitori

Devedesete godine prošlog veka su svakako bile jedna od težih dekada u novijoj Srpskoj istoriji. Rat, embargo, besparica, kriza, korupcija, kriminal… Međutim, to je odavno izanđala tema. Koga je još briga za devedesete kada i naredna decenija nije bila ništa bolja. Međutim, ne smemo zanemariti tu poslednju dekadu 20. veka jer je u toj dekadi mnogo toga vrednog i kvalitetnog zauvek uništeno. Što materijalnog i fizičkog što duhovnog i metafizičkog. Zaveštanje kulture, svesti i urbanosti koje su nam ostavile te, sada već daleke, za svoje vreme vrlo avangardne osamdesete, uništile su nam te mračne devedesete. Muzička scena, isto kao i bilo koja umetnička scena, bila je potpuno uništena. Zavladao je turbo folk, glavno medijsko sredstvo tadašnjeg vladajućeg sistema kojim se manipulisalo širokim narodnim masama, što je nanelo više zla nego što je to možda učinio rat i embargo zajedno. Zatrovani su mozgovi čitave populacije. Uništen je urbani duh. Satrta je kreativnost i ubijena volja za borbom protiv primitivizma, kvazi nacionalizma i mediokriteta. Izvršena je globalna seljanizacija naroda sa nametnutim nekim novim vrednostima, merilima i trendovima sa centralnom krilaticom: zadovoljenje niskih strasti i pobuda. Mogućnost izbora nije postojala. Postojale su samo dve opcije i dileme. Pobeći ili ostati. Ostajanje je značilo: pokloniti se turbofolku i samim tim sistemu i jednoumlju koje je vladalo ili druga opcija biti šizmatik. Još uvek se nismo oporavili od tog zlog vremena iako je mnogo vode od tada proteklo…

Međutim, kao što se Feniks rađa iz pepela… neminovno se moralo nešto uzdići i iz tih ruina duha i kulture koje su nam devedesete ostavile. Došle su neke mlađe generacije, da budem krajnje ciničan i kažem »neki novi klinci« koji se tih devedesetih ne sećaju niti o njima znaju jer su tek rodili ili su bili isuviše mali da bi shvatili u kakvim vremenima žive. Neke nove generecije koje turbo folk nije stigao da upropasti. I one su počele da deluju i da idu nekim svojim putem.

Neki to nazivaju novo rođenje, renesanu umetnosti i kulture, novim talasom. Međutim, šta danas može biti novo i originalno? Zar sve već nije rečeno? Zar se sve već ne zna? Zar sve već nije urađeno, viđeno i doživljeno? Ništa više nije novo. I možda je neprimerena i sada već arhaična izreka, ali je isto tako nužno da je spomenem: »Istorija se ponavlja.« Zašto to pravilo ne bi i u muzici i kulturi uopšte bilo primenjivo? Umetnost je samo reailizovana ideja. Ali to nije tako ni bitno. Bitno je da se danas ima mnogo novih mladih ljudi koji deluju i koji su spremni da deluju. Da deluju i prosvećuju odavno zombifikovanu indoktrinovanu rulju. Jedni od tih prosvetitelja su i band Repetitor.

.
Repetitor @ Cinema @ NitogeN

.
Kad malo bolje razmislim svi smo mi repetitori. Odašiljemo i primamo signale, informacije… Ne znam da li ste primetili na svakih dvadesetak kilometara, širom ove naše lepe države, postavljene visoke metalne tornjeve (stubove) kojih je svakim danom sve više. Šta su ti stubovi? Kako šta? Repetitori koji šalju i primaju signale? Kakve signale e to je već pitanje o kojem treba da razmišljamo.

Međutim, bend Repetitor o kojem ću da pišem nije visoki metalni toranj koji odašilje i snima signale. Troje mladih ljudi, tri mlada duha, Milena, Ana-Marija i Boris, kada se dohvate gitare i sednu za bubanj, kada se uključe u struju i krenu da praše svoju muziku postaju jedan vrlo moćan REPETITOR koji odašilje svoje talase, vibracije, poruke posredstvom muzike. Obraćaju se svakoj individui, tom nesvesnom retpetitoru satkanom od krvi i mesa, kostiju i kože, prenose svoju poruku, iznose svoje stavove i kažu ko su i šta su. Daju mu smer. Nude dobar provod. Priliku da iskali svoj bes tako što će skakati u ritmu muzike. Repetitor. Mlad bend. Dobar bend. Ima tu energiju. Sviraju iz duše. Transformišu deo svoje anime posredstvom muzičkih istrumenata i na taj način odašilju svima svoje dobre vibracije. Mene su ti njihovi talasi razneli i učinili srećnim. Hvala Vam Repetitoru. Samo nastavite da delujete na tim frekvencijama i budućnost je samo vaša. E sad ko hoće da sazna više o grupi Repetitor, moraće da ih sluša a ujedno i proučava jer samo tako treba da se sluša muzika kao i sve što se radi u životu. Sa razumevanjem i svesno. Ništa mehanički. Nismo valjda roboti? Nismo li?

Novi talas se zasigurno širi. Dragi moji čitaoci da li ćete uzjahati talas i surfovati na njemu imajući jednu od najluđih vožnji i provoda u svom životu ne znajući kuda i koliko daleko će vas odvesti ta sila, energija ili ćete pustiti da vas taj duhovni cunami utopi jer nemate snage i volje da plivate i da se borite da se ne udavite. Ako ste se već predali sigurno onda znate da nikada nećete izroniti iz u dubine mulja tog imaginarnog mora zvanog nekultura, neprosvećenost, primitivizam, prosečnost, ograničensot, sujeta. Izbor je samo vaš. I sve zavisi od vas samih.
Hvala Luči, Jovi, Radetu a.k.a Spins, što su svojom muzikom upotpunili to veče, što su i oni širili svoje dobre vibracije, širili u vidu koncentričnih kružnica i svojim sugrađanima slali svoju poruku. Moji drugari sa kojima sam odrastao i preživeo te teške 90-te slušajući pravu muziku. Hvala vam što se trudite da se u ovom našem malom jadnom gradu rock’n’roll još uvek kotrlja. Hvala caffe-u Cinema što je omogućio da Repetitor svira u Negotinu. Hvala mojim prijateljima Spaletu i Žuletu što me uvek obaveste kada su neka dobra dešavanja i što uvek na ta dešavanja idemo zajedno. Hvala Vam moji Nitogenci što se još uvek borite, što još uvek plivate. Hvala Vam što i VI talasate!!! Hvala vam što time potvrđujete da Srbija ipak nije mrtvo more iako je to Domanović napisao pre više od 100 godina a od tada se gotovo ništa nije promenilo.

I da. Sinoć na koncertu uzviknuh: PUNK IS DEAD. Normalno je da sam se šalio. PUNK IS NOT DEAD! U to su nas sinoć uverili Repetitor i Spins !!! Hvala im u ime svih nas prisutnih i neprisutnih.