Prst

U osnovnoj školi sa mnom u razredu bila je jedna veoma smešna, neobična i dobrodušna devojka. Njena neobičnost i atipičnost manifestovala se u tome što je njoj sve bilo smešno i što nije bio neki težak poduhvat nasmejati je. Međutim, prava histerija, ludilo i urlanje od smeha nastalo bi onda kada bi joj neko pokazao prst. I nebitno je bilo da li je to bio srednji prst, mali, domali, palac ili kažiprst, ona, čim bi videla prst usmeren ka njoj, počela bi nekontrolisano da se smeje. Smeh bi postajao sve histeričniji, glasniji i zarazniji što bi prst bio duže pokazivan. Na kraju bi morala da pobegne od pokazitelja prsta, jer na drugi način i ne bi mogla da prestane sa smejanjem. Međutim, mnogi nevaljalci od nas su u tim trenucima trčali za njom sa uperenim prstom u njenom pravcu ne dajući joj priliku za bekstvo, a ona bi sve brže trčala u nameri da pobegne i pritom se sve glasnije smejala što je izazivalo smeh u čitavoj školi. Nastavnici su njeno smejanje objašnjavali jednog glupom narodnom izrekom: „Smeje se ko lud na brašno”.

Najbolja fora bila je za vreme časa. Neko bi joj pokazao prst, a ona bi počela histerično i zarazno da se cereka. Pa to su bile pišijade! Živi upiši. Ubrzo bi svi počeli da se smeju. Ona, mi učenici, a ponekad i nastavnici. Međutim, neki nastavnici nisu imalu smisla za humor. Čim bi krenula piska i smejurije, a sa tim totalni raspad sistema, izbacili bi sa časa nju, pokazivača prsta, nju i pokazivača zajedno, ceo razred ili bi oni jednostavno izašli iz učionice, a mi bismo nastavili da se smejemo ko ludi na brašno ispruženom prstu.

Nisam je video niti znao šta se sa njom dešava više od petnaest godina. Posle tog silnog protoka vremena, na posletku je ipak sretoh. Čim sam je ugledao setih se pokazivanja prsta. I umesto da joj uputim neko kliše pitanje tipa kako je, šta radi, gde živi, šta ima novo, čime se bavi, pokazah joj prst. Ona me pogleda onako zbunjeno i iznenađeno, pa nakon par sekundi poče da se smeje onako histerično kao što samo ona zna. Smejala se ona, a smejao sam se i ja. Kao dve budale. Stajali smo na sred ulice i smejali se ispruženom prstu. Da nas je neko video, pomislio bi da smo odlepili. Ili da nas je možda udarila sunčanica. Ona me iznenada zagrli, poljubi u obraz i reče: „Budala si bio, budala i ostao. Baš mi je drago što sam te srela”. Dok mi je to govorila, i dalje se smejala. Nije mogla da prestane, jer sam i dalje držao ispružen prst u pravcu nje… I ja sam se smejao, jer mi je bilo drago da je još uvek bila ona devojčica kakvom je i pamtim. Nakon dobrog smejanja svratili smo u kafić na po jednu kafu i čašicu razgovora. Evocirali smo uspomene iz školskih dana i samo smo se smejali. Na kraju, kada je došlo vreme da svako krene svojim putem, umesto da je pozdravim i da kažem kako mi je drago što sam je video posle toliko vremena i slične kliše fore, ja opet ispružih prst ispred njene face. Ona je izdržala jedno par sekundi i ponovo počela histerično da se smeje. Ja takođe. Svi iz kafića nas začuđeno pogledaše. Sigurno su se pitali koji nam je andrak pa se tako smejemo. A mi se nismo obazirali. Izašli smo iz kafića smejući se sve glasnije. Tek kada sam sklonio prst, ona prestade sa smehom. Tom prilikom se i pozdravismo i svako krenu svojim putem.