Kristina Točaković – Izvinite što ne lažem, neću više

Prezentovanu priču napisala je devojčica iz osmog razreda osnovne škole. Priča je dospela do mene tako što sam pro-bono pravio sajt za lokalni književni klub a pomenuti tekst bio je jedan od pobedničkih na održanom »konkursu pesničkih rukoveti« pa je samim tim trebalo da bude objavljen na sajtu koji sam pravio. Međutim, lokalni kvazi književnici i pesnici nisu uspeli da se dogovore i obezbede sredstva za aktiviranje sajta i isti nikad nije ni aktiviran. Ja sam iz tog razloga rešio da tu priču objavim ovde. U više navrata pokušao sam da pronađem tu devojčicu da bih je upoznao, pohvalio, posavetovao, ponudio da povremeno piše na blogu eXperiment, pomogao da pokrene svoj blog. Oduševila me je svojim tekstom zato sam nastojao i dalje nastojim da je pronađem i aktiviram u blogovanju jer mislim da ima mnogo toga da kaže. Međutim, vreme brzo prolazi, prošlo je par godina od tada a ja nisam uspeo da je pronađem, što ne znači da neću. Uživajte u priči i ne zaboravite da je istu napisala devojčica od 13-14 godina.

Izvinite što ne lažem, neću više

Jao, ljudi moji! Mrzim ponedeljak! Najviše ga mrzim ujutru. Ne mogu da se oprostim od vikenda, ne mogu da bežim sa biologije…ne mogu da spavam na muzičkom…

Znate, nije da ja neću da se probudim. ‘oćuja…! Izvučem lepo čak i jednu nogu, ali onda mi se učini da je napolju minus beskonačno da bih i bubreg dala samo da ne moram u školu.

Ali čekajte! Ovog ponedeljka jutro je bilo drugačije. Bilo je sveže, potpuno sveže, a ja sam buljila u tavanicu budna, potpuno budna i srećna, potpuno srećna! Divljački sam skočila iz kreveta i rascepala glasne žice: “Ljudi, ja danas nemam prvi čas! Isuse, hvala ti! Upaliću ti sveću od 200 dinara… ili ću možda od tih 200 dinara da dopunim kredit… U svakom slučaju obećavam ti da više neću šminkati Acu i neću mu više praviti frizure po uzoru na Džuliju Roberts!”

Od ovog mog dranja komšija, koji je upravo bio pred vratima, umalo nije dobio šlog. Opet je došao po cigare. Taj čovek jednostavno neće da prihvati to da je moj ćale prestao da puši još pre tri godine. Znate, ćale je odlučio da živi zdravo, da se hrani zdravo – malo povrća, malo mesa, malo više mesa, a i ne pije ništa alkoholno…isključivo vodu i šljivovaču… za ono drugo mu verovatno nisu javili da nije “čisto planinsko i sa vrhova Vlasina”.

Ali naravno ko je bolji u tome da vam pokvari rano jutro od komšije koji krizira i koji je izgubljen u vremenu?

Dođe vam on tako, sede pored mene i reče takvim tonom, kao da je upravo otkrio leteće gaće ili nešto slično: – Znaš, mnogo ličiš na moju unuku!

Kroz istezanje i zevanje pitam: -Što? Je l sam i ja blajhana, glupa i zamlaćena?

Komša je od razočarenja zinuo i blenuo u mene ko tele u šarena vrata, al je skupio toliko toliko snage da kaže ćaletu da mu nije jasno kako je dvoje tako divnih ljudi (a možete misliti da je mislio na ćaleta i kevu) rodilo tako izopačenu živuljku.

I tako je komša razjareno jurnuo na vrata ko južni vetar, a ćale, keva i baba su me gledali kao da sam stigla iz nekog horora…

Ali čekajte, zar niste rekli da nije lepo da lažem?

Da , ali ponekad stvarno ponešto i da prećutiš! reče ćale u nameri da poduči svoje mladunče.

Dobro. pokušaću…rekoh

I zaista bih pokušala da se keva nije pojavila u haljini tri broja manjoj, mada se ćale kladio da su pitanju četiri, na štiklama od pola metra i sa kaišem koji je bio posvuda samo ne na mestu gde bi trebalo da bude! I ćutala bih života mi! Samo de me nije pitala: – Zar ne izgledam odlično?

–   Mama, dopusti mi da ti priznam… izgledaš prosto, prosto, ma… ko nosorog u baletankama! I pre nego što sam i shvatila šta sam rekla, mama je bila na ivici suza, baba se svojski trudila da ne kaže psovke koje je rekla prošli put, baba ceni originalnost, nema šta! A ćale se samo trudio da dobije opkladu i pokušavao da ubedi mamu da prizna da li je haljina manja tri ili četiri broja.

Zgrabila sam stvari i po prvi put tražila spas u školi. U školskom hodniku sam zatekla neku devojčicu koja je očajnički pokušavala da prikrije bubuljicu na čelu koja je više ličila na rog nego na ono što jeste.

I gde li je baš mene našla da pita:- Je l’ da da se ne vidi?

–   A pa tako okrečena puderom vidi se i sa Beograđanke! A već shvatam da sam pomalo bezobrazna, ali svejedno, osećam se ko Spajdermen!

Matematika. Jedina dobra stvar u tome je da celo vreme blejim u tablu i odmaram oči…šta ću kad sam antitalenat za to čudo? Mislim da ću lakše da poletim nego da naučim geometriju! Bila sam skroz neraspoložena i nervozna. Nastavnik meni: -Kristina, hoćeš, molim te, da doneseš dnevnik?

A ja njemu: -Nastavniče, a je l vi hoćete ratluk i vodu dok se ne skuva kafa…!

Nastavnik nije hteo ni vodu, ni ratluk, ni kafu, al’ je drage volje meni zalepio keca i dao mi neopravdani i rekao da sam divljakuša i da nemam kućno vaspitanje. Barem da mi je rekao nešto što ne znam…

Kući nisam htela. Cunjala sam tako sve dok se nisam umorila i konačno morala da krenem kući.

Kao svako iskreno dete ja lepo kažem da mi je nastavnik zalepio keca… A mama i dalje jeca i gleda televizor.

Mama, znaš, stvarno nisam htela da te uvredim, ni kec mi baš nije bio potreban…

I onda shvatim! Hose Armando i Julijeta su se ponovo smuvali! Zar to nije dirljivo?! Šmrc!