Krenuo sam na posao. Kiša je rominjala i primoravala ljude da užurbano grabe ka svom cilju. Parkirao sam auto ispred pekare u nameri da kupim doručak. Izašao sam iz auta i uputio se u pekaru. Neko me je pozvao. Okrenuo sam se i na obližnjoj klupi ugledao dva lika meni prilično poznata. Bila su to dva poznanika iz doba moje mladosti, tipovi koji su u tom prošlom vremenskom periodu bili prilično cenjeni, naročito u svetu devojaka. Starji od mene nekoliko godina, nekada su važili za velike frajere u gradu. Devojke su ludovale za njima a oni su to znali baš dobro da iskoriste. Mi smo im se kao klinci potajno divili i želeli da budemo kao oni.
U međuvremenu, oni su krenuli stranputicom i ja sam dobro znao kuda ih je taj put vodio, ali prizor koji sam video neprijatno me je iznenadio. Sedeli su na klupi, ne obazirajući se na kišu, polako i tromo reagujući i pričajući. Očigledno je da su bili na nečemu. Jedan od njih držao je u ruci polupraznu dvolitarsku flašu piva, nategnuo je, dobro otpio i potom dao ortaku do sebe koji je ceo taj postupak ponovio. Prišao sam im i pozdravio se sa njima. Rekoše mi da eto pokušavaju da skupe lovu za još jednu flašu piva i ako imam, u ime starih dana, da im pozajmim 50 dinara. U 7 sati ujutro. Izvadio sam 100 dinara i dao im. Jedan od njih pruži ruku i uze novčanicu nekrijući mržnju i prezir koji je osećao prema meni u tom trenutku. Ja sam se okrenuo i otišao u pekaru. Nisam mogao da verujem da su se srozali na taj nivo. Oni koji su osvojili mnoge lepotice našeg malog grada, lepotice, koje su za njima ludele i sekle vene a koje su se u međuvremenu dobro udale, situirale i postale gospođe, oni koji su bili uzor mnogim mlađim i starijim likovima sa kojim su svi želeli da se druže, oni koji su bili sinonim za dobrog frajera, šmekera, mangupa, oni koji su uvek bili u centru pažnje, postali su samo ufucani đankići uvek u frci. Oronulog izgleda, urasli u bradu i kosu, prljavi i smrdljivi, na pragu četrdesetih, krali su bogu dane, non stop u potrazi za lovom potrebnom za alkohol i drogu…
Seo sam u auto i otišao na posao, a oni su ostali da sede na kiši čekajući nekog novog poznanika od koga će da žicaju pare…
U kolima sam razmišljao o njima i o tome kako je život čudan. Upitao sam se da li su to stvarno zaslužili i da li treba da ih žalim? Da li tih 100 dinara treba da predstavljaju čin milosrđa i dobrog dela ili samo nagovešatj njima koliko su nisko pali?
Evo i sad, kada o tome razmišljam, ne bih znao da vam kažem da li su to zaslužili. Jedno je sigurno, njih mi nije žao jer svako je tvorac svoje sudbine. Oni su imali sve privilegije, bolju start poziciju, bolji status i renome, što mnogi od nas nisu imali. Krenuli su pogrešnim putem, zato su i stigli do prosjačenja, narkomanije i svega što ide uz to. Krivica je samo njihova. Davajući im tih 100 dinara, ja nisam učinio nikakvo humano delo. Možda im je toliko trebalo za još jednu dozu. Dozu koja će biti kobna po njih. Ujedno, davajući im tu novčanicu dokazao sam im da su se uloge sad promenile zato je jedan tako očigledno i iskazivao mržnju prema meni…Sa druge strane, oni su sa tih 100 dinara kupili ono što im je potrebno, a ja ono što je meni potrebno. Oni drogu a ja inspiraciju za novu priču. Inspiraciju, opomenu i upozorenje. I ko je bolje prošao?
Volim ljude :) Volim te divne sudbine, koje, zapravo, i nisu sudbine, nego izbori ljudi. Volim te klošare. Vjeruj, sad si me obradovao ovim postom :D
Sreća za planetu jeste što njen kancer, ljudi, uništavaju sami sebe. To je divno :)
Milko
uništavaju oni sami sebe ali uništavaju i sve oko sebe
Niko.Niko nije bolje prosao.I njima i tebi ostao je gorak ukus u dusi..To je zivot.
Oni zive svoj…ti svoj. Svako kako mu je dato, kako je odabrao u nekom trenutku, ili je pak gurnut slucajem…
Ti si u svakom slucaju napisao britku pricu i dokazao da si kao i uvek moj omiljeni pisac koji mnogo vise kaze medju redovima no sto napise…
Tvoja Veca ))))
Veshtichanstvena
drago mi je što te vidim i znaj da ćeš za mene uvek biti TU ;)
Mislim da linija manjeg otpora mnogo vise unistava coveka nego bilo kakva start pozicija i nacin zivota. Linija manjeg otpora je najgori covekov neprijatelj, po mom uverenju.
Sopran
mudro zboriš dečače, bravo za tebe ;)
Imala sam slican dozivljaj i neka knedla mi se danima valjala po grlu, nikako da je progutam, ni ispljunem. I ja sam dala novac, da nisam ja, neko bi drugi ili bi nekoga opljackali…a sve mi je bilo ipak jako, jako tuzno, kako je lako ici nizbrdo, sednes na dupe i cepaj do dole, izabrali su laksi put, neka im je Bog u pomoci!
Zelena
nema šta da dodam, sve si rekla ;)
odlično si opisao likove kojih je, nažalost, dosta oko nas i često je neko drugi kriv za ono što čine sebi a sada nešto lepo:
da li si čuo da je evropska asocijacija festifala proglasila Exit za festival 2010 g
Saveta
Exit i jeste najbolji festival ;)
Da su znali da će pasti, verovatno bi seli mnogo ranije. Medjutim, sada sede ( posle pada ) i verovatno će tako sedeti dugo još i žaliti za onim što je bilo, za onim što je moglo biti i mrzeti ceo svet zbog onoga što trenutno jeste… Umesto da jednostavno ustanu…
Mislim da bi ti ,da si znao i mogao, dao ne sto, nego hiljadu dindži da te ta slika zaobidje. Ili ti nju…
Crna Perla
da sam ih zaobišao ne bih napisao ovaj post ;)
Čoveče, oni su tebe zaboravili onog momenta kad su ti videli leđa. Ti si o njima razmišljao dugo posle susreta, pa čak napisao i priču o tome. Seaćam se da sam se slično zamislio kad sam pročitao da je jadan takav “poznanik” iz mojih dana, ubijen ispred kafića u obraćunu dilera drogom. Zamislio i rekao… šta je tražio to je i dobio… i već ga zaboravio
Alex
ja sam dobio inspiraciju za jednu priču a meni je to najbitnije…
To mi se i dopada kod tebe, tj u tvojim pričama, što posmatraš svet oko sebe, izvlačiš svoje zaključke, imaš svoje mišljenje, ustvari, misliš svojom glavom. Ima ih još ovde, ali da ne reklamiram sada :) Ne volim one koji večito citiraju druge mislioce, tuđe priče, tuđe pesme, copy-paste ljude… ili one koje ja nazivam “religioznim fanaticima” koji samo ponavljaju neke mantre a nemaju pojam o čemu pričaju.
Zato, jedno hvala Exxx od mene na tvojim pričama…
Alex
nemoj uobraziću se… u svakom slučaju hvala na rečima hvale ;)
Svaka generacija ima izgubljene duse koje su nekada obecavale. Najvaznija stvar, po meni, je da tvoji sinovi na vreme shvate razilku izmedju zgubidana, ma kako oni izgledali, i dobrih momamaka. U tinejdzerskim godinama takvi su magnet i za cure i za momke. Svi bi da budu uz njih u raznim glupostima (opijanja, brze voznje, nocni provodi…) U komunizmu, roditelji su me ucili da se druzim sa svima i da nije bitno ko je iz kakve porodice i kakvi su mu stavovi. Ja sam svoju decu ucila jednom recenicom: “biraj svoje prijatelje vrlo pazljivo i onda ih cuvaj”.
Miljana
trudim se da im objasnim tu razliku…
I ja se isto tako iznenadim kad vidim sta je sa “mangupima” koji su zarili i palili dok sam ja bila klinka. Cula sam da je decko koji je bio najfaca u skoli umro je od droge… Najlepsi decko u koga smo sve devojcice generacijama bile zaljubljene… A mozda je isto tako tragicno kad vidimo neke od svojjih simpatija… bili su mladi, lepi, perspektivni. Sad su celavi, debeli, imaju debele zene i problema sa srcem… odustali od zivota i eto, tako zivotare…
Jednostavno, nije nam lako, mnogima ne cvetaju ruze… Mada ne znaci da neko ko izgleda kao da je “uspeo u zivotu” zaista jeste srecan.
Breskvice
život je čudo ;)
Exxx,
Milku si ogovorio da oni uništavaju sve oko sebe, isto mislim ali proširujem i na alkose i stravstvene kockare. U stanju su da porodicu dovedu do prosjačkog štapa, da kradu pa i da čine teža krivična dela.
možda, ali samo možda, je nekad bolje biti bez inspiracije..
Shunjalice
u ovom društvu u kome živimo teško je da se može ostati bez inspiracije ;)
Život je pun preokreta i tumbanja i samo oni sa najjačim stomakom mogu izdržati tu ludu vožnju
WOOman
veži se polećemo ;)