Plastična Aleksandrija Saše Skaluševića

Poezija Saše Skaluševiće Skale već je bila predstavljena u eXperimentu bilo kao osvrt na njegovu prvu zbirku pesama Mitovi i Senke (2013) bilo sama poezija, tako da ćemo ovim tekstom samo upotpuniti čitavu priču vezanu za ovog značajnog nitogenskog pesnika. U međuvremenu Skalušević je objavio još tri zbirke pesama: Plastična Aleksandrija (2019), Rekreacija pre pakla (2020) i Svakodnevni pokušaj apokalipse (2021) pa je konačni saldo, za sada, četiri objavljenih knjiga, ako se izostavi Skaluševićevo urednikovanje časopisa za umetnost, književnost i kulturu Buktinja koji je ovih dana upravo plasirao 70. broj časopisa.

Znači, ima mnogo toga da se kaže o Skaluševiću, njegovoj poetici i delovanju u svetu književnosti. Normalno je da ću priču započeti njegovom drugom zbirkom pesmama Plastična Aleksandrija, jer potrebno je ispoštovati hronologiju Skalinog delovanja i pesnikovanja da bi se dobila ta neka sledljivost i da bi mogla da se sagleda transformacija, da kažem i evolucija, Skaluševićeve pisane reči tj. poetike.

U ovoj zbirci pesama prvo što mi je privuklo pažnju bio je naslov, PLASTIČNA ALEKSANDRIJA, baš zato što sam oduvek obraćao pažnju na naslove i pokušavao da dokučim misteriju i simboliku naslova knjiga, romana, novela, priča, pesmama koje sam čitao. Oduvek sam voleo da analiziram same naslove, pre upuštanja u čitanje.  Tako je bilo i po pitanju Plastične Aleksandrije. Radna verzija ove knjige bila je Moja Aleksandrija, ali je Skalušević u nekoj kasnijoj fazi odlučio da svoju Aleksandriju plastifikuje i smatram da u tome nije pogrešio jer simbolika je mnogo veća i snažnija.

Plastika kao sirovina sadašnjosti i budućnosti, bez koje se ne može zamisliti život urbanog čoveka, spojena sa drevnim antičkim gradom koji je bio poznat kao centar kulture, nauke svog vremena, a pre svega po svojoj biblioteci koja je više puta gorela baš zbog knjiga koje su bile njen sastavni deo i tajni, mudrosti, istina i znanja koje su se u njima krile. Znači spoj prošlosti i budućnosti. Plastika najveći supstitut prirode svakom danom je sve zastupljenija u našim životima. Oblačimo plastiku, spavamo na plastici, jedemo plastiku, vozimo se u plastici… Gde god se okrenemo samo plastika.

Kao suprotnost toj sirovini stvorenoj veštačkim, hemijskim putem, Skalušević stavlja Aleksandriju kao svojevrstan antipod, da ne kažemo antonim pritom indirektno postavljajući pitanje čitaocima i samom sebi: „Postoji li supstitut za znanje, mudrost, istoriju? Postoji li supstitut za knjigu, pesmu, poeziju? Da li će i oni biti od plastike?“.

U današnjim vremenima kada više ništa nije stvarno i sve više virtuelno, u kojima svako ima svoju verziju istine, koja mu najviše odgovara, kada smo toliko izgubljeni i izdoktrinirani gomilom bespotrebnih informacija, polako sami sebe zatrpavamo i uništavamo plastikom. Čak i u svoja tela, hramove sopstvene duše, ugrađujemo plastiku. I sami postajemo plastični. Postajemo veštački. Svakim korakom se sve više udaljavamo od prirode. Postajemo homo plastikusi. Čak i ako nekada nestanemo kao civilizacija, hiljdama godina kasnije, nakon našeg nestanka, trag da smo ikada postojali biće gomila plastike koju smo ostavili iza sebe kao đubre.

Sa plastikom umesto mozga. Iliti čipom. U kojem je pothranjeno sve ono što jesmo, što smo postali, šta treba da znamo, možda čak čitava jedna Aleksandrijska biblioteka. Na jedan klik dobijamo sve što nam je potrebno. A gde je tu draž? I šta je konačni cilj toga?

U Plastičnoj Aleksandriji, Skala je prikazao čovekovo propadanje, čovekovo stradanje, očajanje i otuđenje. Ljudi usamljeni u svojim plastičnim zatvorima, žive svoje jednolične i monotone živote, bore se sa vlastitim demonima, pokušavaju da nađu smisao, ako je to uopšte moguće, u ovom modernom načinu života koji nam je silom prilke nametnut.

U našem plastičnom zatvoru
Nema mirisa

U našem plastičnom zatvoru
Nema ukusa

Nema magije igre mašte
Strasti iščekivanja želje

Pričaju mi zatočena deca

(Plastični zatvor)

 

Takođe, pored snažne moderne poezije koja je protkana istorijom, mitologijom, osvrtom na umetnost, potrebno je obratiti pažnju i na samu koricu knjige, jer Skalušević i na to obraća pažnju i ništa nije slučajno. Njegova poezija počinje još pre otvaranja same knjige, još pre samog čina čitanja, sa koricama. Poezija kreće čim se udubite u sliku na koricama.

Na slici je prikazan jedan otpad, đubrište koje je najveći svedok ljudskog postojanja na ovoj planeti. Đubre taj nepobitni dokaz ljudskog bitisanja na Planeti Zemlji. Slika je urađena u jednom stripskom maniru a boje koje dominiraju – jarko žuta i roze boja nedvosmisleno upućuju na kultni i jedini studisjki album Sex Pistolsa Never Mind The Bollocks. Čak je za naslov ove zbirke upotrebljen isti font koji je iskorišćen za kover albuma, što je u još većoj meri referenca na ove pionire svetske pank scene pritom nas upućujući na samu Skaluševiću poetiku i taj neki buntovnički pristup životu pa samim tim i samoj poeziji. Možda je odabir baš ovakvih korica Skalin omaž muzici koja u njegovom životu zauzima počasno mesto i koja je svakako uticala i na formiranje njegovog poetskog i književnog izraza.

To đubrište, simbolično iskazano na koricama i ukršetno sa najboljim pank albumom, vizeuleno predstavlja Skalinu Plastičnu Aleksandriju. Ono nije samo puki svedok ljudskog postojanja na ovom trećem kamenu od Sunca, već i simbol njegovog sunovrata, duhovnog i moralnog propadanja. Zato ga je Skalušević provukao i kroz stihove.

Komunalci u naradžastom odnose
Korodirale metalne kontejnere
Dar evropske ili neke druge unije
U koje pet okolnih ulica
(i još neke koje se švercuju
obično noću)
Sipaju ostatke svog raspadanja
Samoće nemoći i neprocvetalih glagola

(Grad u mamurluku).

Ako ovu Skalinu zbirku pesama sagledamo iz ugla današnjice, kada nakon nje ima objavljenje još dve zbirke pesama, možemo zaključiti da se kroz sve četiri Skaline knjige oseća taj neki apokaliptični duh, nagoveštava i iznosi posrnuće čovekovo i nazire neka zla kob koja se nadvila nad ovom našom civilizacijom i koje Skala kroz svoju poetiku u svakoj narednoj knjizi u sve većoj meri iznosi, demistifikuje i opeva. To je ono što Skaluševićevu poetiku iz ovih četiri knjiga povezuje u jednu celinu i celu priču upotpunjuje i zaokružuje. U Plastičnoj Aleksandriji jedna od takvih pesama je Voda je odnela sve, koju je Skala napisao nakon velike poplave koja gotovo razorila Tekiju, jedno prelepo selo na obali Dunava.

Bujice su tog jutra
Odnele sve mostove
Nanele mulj
Počupale drveće

Zemlja na upija krv
Kletve i tajne

(Voda je odnela sve)

Za kraj najboje je da citiram Radojku Doku Plavšić koja je napisala pogovor za ovu zbirku pesma:

U poeziji Saše Skaluševića modernost je našla svoje opravdanje utoliko što ispunjava osnovni uslov dobrog pesništva. Dobro je pesništvo ono koje stvara i razvija jezik tako što pronalazi nove vrednosti reči i otkriva nove odnose među različitim predstavama i pojmovima. Ove pesme se kao zaljuljano klatno kreću između ličnog, autobiografskog, ispovednog do daleke reke Hadson i Lu Rida, od skorašnjih ratova do nordijske mitologije, od Golog otoka do prolećnog bombardovanja, od Rima do ,,Poetike periferije”. Jer :

Život je ironičan i divan
On izmiče i beži
Ma koliko ga vukao za rukav

U pesmi koja zatvara zbirku, ,,Približavanje snu”, apostrofom su naznačeni (ne)prijatelji svakog pesnika: večito gladni galebovi, harpije i valkire. Združeni u demonsku satirijazu.

Večnost je ono što se računa (,,Večnost”), a smrt – ,,Ko jebe smrt”!

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Why ask?