Ne daj mi nikada da odem je roman koji spada u distopijske naučnofantastične romane, a da se nasuprot toga gotovo i ne bavi naučnom fantastikom. U romanu sem jedne bitne činjenice, koja čini njegovu suštinu i nosi taj element fantastičnog i antiutopijskog, sve ostalo deluje kao prikaz normalnog života i realnosti troje omladinaca i njihovog odrastanja i školovanja u jednom engleskom internatu. Ali, kao što rekoh, to samo tako deluje. Deluje, jer u pitanju je internat gde odrastaju i gde se obrazuju deca koja su zapravo klonovi i kojima je jedina svrha i cilj da postanu donatori organa. I to je ta činjenica koja ovaj roman čini naučnofantastičnim i distopijskim.
Ovaj naučnofantastični aspekt u romanu saznaje se posle određenog broja pročitanih stranica, ili pre samog čitanja, ako se pročita kratak opis na zadnjoj korici knjige. Ili je barem takav slučaj sa ovim izdanjem koje sam imao prilike da pročitam. Ipak, ja tekst na zadnjoj strani korice pročitam tek kada završim sa čitanjem knjige, baš iz razloga što to kvari užitak čitanja i umanjuje doživljaj čitateljeve imaginacije. Mada, u ovom slučaju, smatram da je iznošenje ove suštine samog romana namerno navedeno u preporuci na zadnjoj korici baš da bi se privukla pažnja na samo delo, jer Išiguro u svojim prethodnim romanima nije koketirao sa distopijom.
Iskren da budem, pre nego što sam krenuo sa čitanjem, znao sam da su u pitanju deca klonovi. To me je i nateralo da roman pročitam. Međutim, roman mi je bio prilično dosadan. Stranice i stranice nekih dečijih bezizlenih priča. Šta je rekla ona, šta je rekao on. Bespotrebno cepidlačenje. Ili mi se tako barem činilo. Sama činjenica da su glavni junaci klonovi teralo me je na dalje čitanje jer me je zanimalo šta će se desiti. Završnica romana je mnogo bolja i celu priču je odvela u pravom smeru, što je i razlog pisanja ovog teksta.
Ipak, tema kojom se roman bavi nije ništa novo ni u svetu pisane reči, ni u svetu sedme umetnosti. Podsetimo se Hakslijevog Vrlog novog sveta u kojem je kompletna populacija koja čini jedno društvo stvorena u fabrici, veštačkim putem, a koji je on napisao pre gotovo jednog veka. U tom smislu, možda sam očekivao da Ne daj mi nikada da odem ide u tom nekom smeru.
Dalje, dok sam čitao roman non-stop sam imao taj osećaj već viđenog u najvećoj meri upućujući me na film Ostrvo iz 2005. godine, koji je snimljen iste godine kada je i roman objavljen. I u Ostrvu su stvoreni klonovi moćnika i bogataša, izolovani od sveta, koji će postati donatori organa, kada se za to ukaže prilika. Ali oni toga nisu bili svesni jer su bili izmanipulisani i indoktrinirani.
Međutim, ono što ovaj roman čini drugačijim od Vrlog novog sveta i Ostrva jeste činjenica da se on ne fokusira na opis i prikaz tog distopijskog sveta, tehnokratije i svemu onome što je progres doneo, već je fokus stavljen na biće kao jedinku i svemu onome što to biće proživljava, oseća i misli. Namerno sam pri pomenu biće izostavio pridev ljudsko, baš iz razloga što se na samom kraju romana pred čitaoce postavlja pitanje od suštinske važnosti:
Da li su klonovi ljudi zapravo ljudska bića? Da li je „ljudsko“ biće stvoreno veštačkim putem zapravo ljudsko biće?
Analogno tome nameće se još jedno pitanje, a koje se ne odnosi na naučnu fantastiku i antiutopiju koja nam se svakako približava i iščekuje nas, pre ili kasnije, a kojom se roman bavi, već čini našu realnost i stvarnost:
Da li se deca rođena vaštačkom oplodnjom smatraju ljudskim bićem jer i ona nisu rođena prirodnim putem?
Ako tako gledamo na stvari onda je logičan zaključak da su i ljudski klonovi ljudska bića.
To je i glavna poenta romana koju je Išiguro hteo da istakne. I moram priznati da je mene u to ubedio.
Ne daj mi nikada da odem je svojevrsan roman toka svesti, jer iznosi sećanja, misli i ispovest mlade Keti H. negovateljice donatora, klonova koji su i stvoreni za tu svrhu, da doniraju svoje organe onima kojima su potrebni. Roman obiluje njenim unutrašnjim monolizima i preispitivanjima.
Keti H. je jedan od klonova koja pred čitaoce priča svoju priču a koja se može shvatiti kao Ispovest jednog klona ili Dnevnik jednog klona. Priča prati živote troje učenika internata Hajlšam, Keti, Rut i Tomija, koji su zajedno odrastali, edukovali se i gurali kroz svoj atipičan život sve do samog kraja.
Mi kao čitaoci kroz Ketinu ispovest i pripovedanje pratimo živote njih troje, od njihovog ranog detinjstva pa sve do naratorkinih trideset i jedne godine kad je i krenula sa svojom ispovešću.
Čitajući roman, pod uslovom da ne znate da su u pitanju deca klonovi, možete steći utisak da je u pitanju roman koji se bavi odrastanjem i detinjstvom troje omladinaca i svime onime čime su suočeni. Dečija mašatarenja, naivnost, prve ljubavi, prva razočarenja, učestale bezrazložne rasprave i prepirke… Međutim, nešto se oseća međ’ svim tim ispisanim stranicama. Da nije sve u tome. Naslućuje se nekakva zla kob, koja samo što se ne pojavi i ne dogodi. Međutim, taj osećaj ćete doživeti samo ako ne pročitate tekst na zadnjoj strani korice. Ako ga pročitate, magije nestaje. Spojlovali su vam samu srž knjige i užitak čitanja nestaje u trenu.
Ipak, roman zaslužuje da bude pročitan, jer se bez obzira na ustaljenost teme koja se danas naročito eksplatiše u književnosti i filmskoj industriji, bavi distopijom na jedan svojstven način. Ne daj mi nikada da odem je roman koji se bavi stanjem duha i svesti naratorke i svime onime čime je bila suočena. Sa svim njenim iskušenjima, nedoumicama, patnjama i čežnjama. Sa svim neodgovorenim pitanjima i pokušajima da se pronađu odgovori.
U tom smislu, kako se sve dublje ulazi u roman, sve više se oseća nelagoda i prikazuje surovost tog distopijskog sveta koji baš pred sam kraj romana u potpunosti otkriva sve svoje karakteristike i tamne strane kakotopije.
U romanu su ta deca klonovi (donatori i negovatelji), a koji su još nazivani i „učenici“, zapravo smatrani i tretirani kao građani drugog reda. Pojedini ih čak nisu ni smatrali ljudskim bićima, iako se fizički i psihički uopšte nisu razlikovali od homo sapijensa.
Još od samog čina njihovog stvaranja, svrha im je bila određena. Oni će žrtvovati svoje organe, svoje zdravlje i na kraju svoj život samo da bi produžili i spasili život i zdravlje tamo nekog ljudskog bića. Tako su edukovani i usmeravani kroz čitav život. I oni su to prihvatali bez imalo protivljenja i pogovora ili pokušaja bekstva od te zle sudbine koja im je bila određena. Ne, oni su svesno odlazili na donacije organa i ustupali ih jednom, dvaput, triput, četiri puta, svaki put bivajući im sve teže i teže, živeći u sve većim mukama i bolovima, ako bi preživeli tu intervenciju.
Taj deo u romanu deluje malo nelogično i protivrečno, baš zato što njihovo obrazovanje nije sprovođeno na način svojstven distopijskim i naučnofantastičnim metodma, što bi podrazumevalo ispiranje mozga, programiranje, upotrebu narkotičkih sredstva radi umanjenja svesnosti, pažnje i otpora, a to bi kao posledicu izazvalo njihovu nemogućnost razazanavanja realnosti i pravog stanja stvari. Ali, njihovo obrazovanje i, nazovimo ga školovanje, je izgledalo kao u bilo kojoj drugoj školi ili školskom internatu. Imali su svoje predavače i nastavnike koji su ih učili i usmeravali. Ništa više od toga. Zato mi ta njihova pomirenost sa sudbinom i to bezpogovorno pristajanje na kasapljenje vlastitog tela i vađenje organa deluje prilično nerealno. Zašto bi neko to dobrovoljno i bez mrvce otpornosti prihvatio? Sa druge strane, to me je podsetilo na ogromne klanice u kojima su životinje, na primer kokoške ili ovce, nepomično stajale na pokretnoj traci koja ih je vodila u smrt. Možda su životinje naslućivale ili osećale da će se nešto strašno dogoditi, ali ipak nisu reagovale niti pokušavale da pobegnu. Ipak, životinje koje su se nalaze na tim trakama bile su omamljivane, blagim strujnim udarima ili nekim medikamentima, baš iz tih razloga. Ova deca klonovi nisu bila omamljivana, nisu bili podređivana distopijskim indoktrinacijama, psihičkim torturama i eksperimentima ispiranja mozga. A ipak su u svoju sopstvenu propast išla kao da su krenula u šetnju.
Ono što mi deluje još okrutnije i nemilosrdnije u samom romanu jesu institucije koje su postojale samo zarad toga. Medicinske ustanove gde su se donirali organi i centri za čuvanje i negu donatora, nakon doniranja organa, samo da bi što duže poživeli i shodno tome u što većoj meri bili eksploatisani u vidu ustupanja organa. Ova činjenica me je neminovno podsetila na dešavanja iz 1999. godine, a koja se tiču ilegalne prodaje organa na Kosovu i Albaniji i Žutu kuću u kojoj su zarobljenicima vađeni organi u nehigijenskim i nemedicinskim uslovima i gdu su ti jadni ljudi održavani što duže u životu samo da bi im se upotrebilo što više organa za doniranje. Znači, Išigurova distopija koja se događa u tamo nekoj neodređenoj budućnosti u Engleskoj već se dešavala na ovim prostorima pre više od dve decenije. Za razliku od romana, ljudi kojima su protiv svoje volje uklanjani organi u Žutoj kući, nisu bili klonovi. Bili su Srbi, koji su samo bili drugačije vereispovesti od onih koji su im nehumano, protivzakonito i zločinački amputirali organe iz tela i prodavali za ogromne svote novca.
Ali da se ne udaljavamo od romana, poenta koju je Išiguro hteo da iskaže ovim romanom je i više nego efektna i okrutna, u potpunosti karakteristična za jedno distopijsko društvo ka kojem ova civilizacija neminovo hrli. Ljudska nemilosrdnost je ono što ovaj roman čini teškim i mučnim iako je to u romanu prikazano samo kroz naznake, kao i mnogo toga inače.
Keti H. kao glavna junakinja i pripovedačica pred čitaoce iznosi svoju životnu priču koja je satkana od velikih količina ljubavi, emocija, čežnje, promišljaja, dilema i patnje. Ako kroz taj aspekt sagledamo ovo književno delo i samim tim glavnu junakinju i naratorku, možemo bez trunke kolebanja zaključiti da je to ono što u najvećoj meri čini jedno ljudsko biće. Misli i osećanja. Keti je svojom ispovešću iskazala velika osećanja i misli koje opsedaju i muče većinu ljudskih bića, pa se u tom smislu i ona sama može smatrati homo sapijensom, bez obzira što na ovaj svet nije došla rođenjem već je proizvedena. Bez obzira što kao takva nije bila ravnopravna sa ostalim prirodnorođenim članovima društva kojem je pripadala, što čak nije imala ni pravo izbora po pitanju vlastitog života, ona je bila ljudsko biće, možda u većoj meri od onih koji su zapravo sebe smatrali ljudima.
To ovaj roman i čini naučnom fantastikom i tragičnim Dnevnikom jednog klona, koji bi eto u jednom izvesnom smislu možda mogao da se dovede u vezu sa Dnevnikom Ane Frank.
