Krajem 2020. godine svetlost dana ugledala je zbirka pesama Oblak iznad šanka mladog pesnika Aleksandra Markovića. Knjiga je objavljena u izdanju Društva za afirmaciju kulture – Presing iz Mladenovca.
U pitanju je zbirka satkana od 46 pesama i podeljena u 6 ciklusa: Železna Prokopejevna, Sumnjiv pogled konobara, Pelene sa božjim govnima, Mozak je pusta ugašena zvezda naseljena brodolomom, Instrumentali i U inetrpunkciji između dva genocida u grkljanu
Pesme su urbanog duha i govore o mladom čoveku, njegovom življenju, postojanju i svemu onom što njegov život čini, njegovo pesničko oko vidi i percipira a duša doživljava i preživljava. Shodno tome pesme pevaju o gradu u kojem pesnik živi, gradiću iz kojeg je potekao, noćnom životu provedenom za šankovima i DJ pultovima, tragičnosti i ništavnosti ljudskog života, proživljenim trenucima koji život znače i kojih se uvek sećamo izmešanih osećanja, grandioznosti i banalnosti ljubavi, njegovom veličanstvu alkoholu koji isto tako opija kao i muzika i književnost koje su veoma bitne u životu ovog mladog pesnika. Kroz jedan tripozni izraz Marković gradi svoj poetski oblak, koji, kao i svaki oblak, nema svoju krajnju formu i stalno se i menja, širi, transformiše. Tako je i sa svakim narednim čitanjem ove zbirke. Što joj se više posvetite, to ćete u većoj meri dopreti u srž ovog poetskog kumulonimbusa koji duboko u sebi nosi svoje oluje… Oluje će krenuti onog trenutka kada krenete sa čitanjem. Sa svakim pročitanim stihom i pesmom oluja će sve jače kovitlati vašim umom i vašom dušom. Šibaće vas vetrovi, šamarati kiše, zastrašivati grmljavina, bićete u epicentru te „prirodne nepogode“ izazvane Markovićevom poetikom. Sa druge strane, možda je taj oblak sadržan u samom naslovu zbirke i spoment u još po nekom stihu samo najava oluje koja sledi, oluje koju će izazvati Markovićeva poezija, pod uslovom da u ovom vremenu besmisla i trivijalnosti uspe da dođe do izražaja pored svog tog masovnog i prekomernom filovanja i silovanja mozgova banalnostima, primitivizmom i politikantsvom. Na kraju krajeva, zar poezija nije namenjena samo za odabrane? Onom malom broju ljudi koji mogu da je razumeju, shvate, dožive i prožive.
U svom izrazu Marković je beskompromisan. Taj izraz on je gradio kroz dugogodišnje kaljenje i usavršavanje studirajući elektrotehniku pritom se boreći sa kolokvijumima, ispitima i profesorima, ali i kroz zagušljivi dim cigareta u barovima i birtijama, dok je bio sa ove i one strane pulta, dok je vrteo muziku i dok je uživao u muzici koja se vrtela. Sve je to nadograđivao kvalitetnom literaturom i još mnoštvom muzike koje su polako čaurile svoje mesto u njegovom umu i duši i gradile ga kao čoveka i pesnika.
Posebno me je iznenadila činjenica da je Oblak iznad šanka ispunjen ljubavlju, što ovu zbirku svrstava, ma koliko to zvučilo neverovatno, u one knjige koje veličaju ljubav. Ali nije u pitanju samo ljubav prema jednoj (prelepoj) ženi, već ta ljubav obuhvata i ljubav prema roditelju, praroditelju, nostalgična sećanja na detinjstvo i grad u kojem je pesnik rođen i iz kojeg je potekao, a sve to začinjeno je određenom dozom strasti ka poročnosti. I ma koliko vam Markovićeva poezija zvučala grubo, nemilosrdno, na trenutke i vulgarno, prepuna je emocija, strasti i ljubavi iznesenih na jedan jedinstven način koji i jeste odlika Markovićeve poetike. Kada veliča svoju voljenu on joj ne skida patetično zvezde sa neba, niti je uzdiže u nebesa trivijalnim hvalospevima, on joj „jednostavno“ peva: „ti si sujeverje onima na zemlji“, matiravši vas u trenutku i ostavivši bez teksta. (Nisu isto moje propuštene i tvoje nepropuštene prilike),
Ili pak kao što peva u Jovani, govoreći šta bi sve uradio za ljubav, Marković ne srlja u poetičko megalomanstvo koje je odavno precenjeno, ne obećava kule i gradove kojima će kupiti ljubav, već samo nudi piva od 0,33 , špricer, GMO cveće, majmune, jarčeve… Ipak, iz pesme isijava ljubav i emocija i to ona prava, iskrena, bez patetike i preterivanja.
Šta više, Marković se na izvestan način i podsmeva toj patetici koja zapravo samo otkriva ljudsku neiskrenost i licemerje.
Pisao bih o tebi
ali nemam čekić i eksere
a i malo je kasno
da zakucavam glagole u vene.
(Poludisperzija)Kad god pokušam da opišem ljubav
uvek ćutim ili lažem
(O čemu pričamo kada ćutimo o ljubavi)
Nužno je da napomenem da je cela zbirka posvećena istoj toj Jovani, što Markovića kao pesnika, ali i čoveka čini prilično hrabrim i romantičnim. Mnogi mediokriteti nisu ni spoznali ljubav zato što je nisu ni iskusili jer su se bojali da joj se predaju i prepuste. Mnogi su se pesnici plašili da iskažu ljubav svojim draganama pa su im zato pisali pesme neimenujući ih. Pesme koje njihove voljene možda nikad nisu ni pročitale jer nisu ni znale da im je neko pesmu posvetio. To me je neminovno podsetilo na Miljkovićevu tvrdnju da je „bar pola svetske poezije napisano zato što neko nije imao hrabrosti da nekome izjavi ljubav“.
Ali to nije slučaj kada je u pitanju ova zbirka, tako da je Marković i tom slučaju izbegao taj poetski kliše tako tipičan za ljubavnu poeziju.
Zatim, nije izostala ni ljubav prema gradu u kojem pesnik živi i kojem pripada. Kao i po pitanju voljene žene i ta ljubav je posve neobična.
Ti si grad
a ja beskućnik u njemu
u tebi iznova pronalazim
dovoljno stranog
da te ne upoznam
(Cvet od gvožđa i betona)
Takođe, u svojim pesmama Marković iskazuje svoju ljubav i poštovanje prema umetnosti pre svega pisanoj reči u najvećem delu u završnom ciklusu zbrike U inetrpunkciji između dva genocida u grkljanu. Pesme, priče i romani su embrioni koji rastu unutar pesnika i hrane se krvlju, emocijama i iskustvima svog domaćina. I kada protekne dovoljno vremena rađaju se reči i rečenice baš kao što se rađaju deca. A rođenje nosi bol, krv, strah ali i novi život i nova iskustva… Ili kao što Aca peva u Pesmi udovice:
Dolaze romani
i priče i druge pesme
da je isprose
ali ona neće
verna svom mužu
nije ni htela među korice
niti je izdavač znao da je trudna
rodiće dete
tek pola stiha veliko
dojiće ga pesmijim mlekom
do prve strofe
očuvaće ga prašinom
kao priču bez oca
i poslaće ga kao roman
čiji se kraj neće nadovezati
ni na čiju biografiju.
(Pesma udovice)
Dok čitate pesme videćete da se u pojedinim spominju određeni muzičari i pisci. Marković na taj način čitaoca upućuje u pravcu svojih velikana čiju umetnost i stvaralaštvo poštuje i uvažava u toj meri da im je pronašao mesto u svojoj poetici.
Knjiga počinje citatom Henri Milera da bi se, kako slede stranice, tu još pronašli Džon Koltrejn, Lu Rid, Djuk Elington, Alber Kami, Cune Gojković, Miloš Crnjanski, Džek Keruak, Fjodor Dostojevski, Majls Dejvis. Sva napred pomenuta imena samo govore o poetici ovog mladog pesnika i poručuju koga je sve to on ugradio u svoju poeziju. U tom smilsu Oblak iznad šanka jeste svojevrsna fuzija bitčkog izraza, džez ritma, Kamijevog egzistencijalizma, art noizičnog roka, psihoanalize Dostojevskog, emocija starogradskih srpskih pesama… Pa vi sad vidite kakvu vam je to poeziju Marković predstavio.
Kao zaključak mogu reći mi je ova zbirka prilično prijala. Iako je zapravo prvenac, to se ni na koji način ne može zaključiti iz priloženog, imajući u vidu da su knjige prvenci obično pune nekih propusta, da li zbog neiskustva i neupućenosti autora ili nekih drugih razloga. To svakako nije slučaj u pitanju ove zbirke. Aleksandar je i u tom smislu izbegao zamke i klišee koje nosi prva knjiga.
Šta više, i sama korica, posmatrano sa umetničke strane, veoma je originalna i u potpunosti prilagođena samom sadržaju knjige. Ona Markovićevoj poetici daje tu vizeulenu formu. Filip Čekić je odlično odradio svoj posao. Šank koji se nalazi nasred pustinje za kojim, prema posmatraču, sedi leđima okrenut lik, koji puši i cirka i iznad kojeg kao Demoklov mač visi ogroman oblak sačinjen od ispijenih flaša, opušaka cigareta, božjih govana u pelenama, raznog drugog smeća. Taj prizor možda i predstavlja život koji živimo, ili greh i porok koji činimo i koji svakog trenutka može da nam se sruši na glavu zatrpavši nas svojom količinom i težinom. Tu su i dva ogromna zvučnika zaglavljena u pesku nagoveštavajući pesnikovu veliku ljubav prema muzici ali ono što nam donosi nadu i volju i daje snagu da se probijamo kroz te olujne, mračne, usrane oblake kojima su ispunjeni naši životi. Ako bi se mogla naslikati Markovićeva poezija, slika na koricama bi bila idealno rešenje.
Za kraj, stih iz poslednje pesme u knjizi:
Pesme su jedine jednačine pomoću kojih imamo šanse da obasjamo svemir
(Umesto pogovora).