(NKC, NIŠ, 2020)
Jedna sasvim apartna i skrajnuta književna pojava, koja se krije u ilegali na jugoistoku naše domovine, poznata pod inicijalima I. P. (trenutno je u toku sudski postupak koji se vodi u književnim krugovima oko toga da li je on pisac ili ludak, psihopata, bolesni um i duša, kako se ex sekretar književne omladine SKOJ-a izvoleo prodijarejisati) objavila je svoju 15. knjigu. I? Koga zabole za to. U svetu koji nije ni vakcinisan, u svetu koji ne mari više ni za svoje literarne psihopate, u zemlji Kebara i Langura. Potpuno nebitno. Jašta. Svašta.
Ipak, zarad bar fusnotice u sveukupnom ustrojstvu besmisla, red i čast nalažu ovom potpisniku redova da održi barem jedan školski čas anatomije, sve razmišljajući o nekoj dalekoj civilizaciji koja je nekad davno započela celu ovu makljažu klinastim pismom.
Petnaesta knjiga ovog autora zove se Život i isključenija, što može da asocira na Dositeja, onog čiku što je u Srbiju doneo krompir. Taj čika Dositej bio je popečitelj, guglajte. A rekao je i neku poznatu rečenicu o knjigama. Ovde autor nije nužno mislio na čika Dositeja, a nije ni na pojam koji se odnosi na restrikcije u zemlji Srbiji 1995. i 1999. godine, mada se svi ti nemili događaji mogu pronači i u ovoj knjizi, samo ako se pažljivo čita. Ipak, da se ne gužvaju čitaoci, kojih nema, i kritičari, koji imaju pametnija posla, evo delimičnog opisa pomenute knjige.
Ova knjiga je knjiga priča i pesama, knjiga dnevnik i knjiga dramski tekst. Nema mnogo ovakvih knjiga i nema mnogo sličnih knjiga u knjižarama. I? Pa šta, koga zabole? Nikog, nema veze.
Ipak, zbog onih koji redovno bacaju veštice na lomače i zbog mekartijevaca, recimo još i ovo o ovoj knjizi. Ona je nekomercijalna, kao i ostale knjige ovog autora. O njoj neće pisati niko, možda jedino Srđan Orsić. Ko? Nije važno. Ona se neće prodavati na kiosku. O njoj neće govoriti na nacionalnoj frekvenciji autorka sintagme protojerej-stavrofor. Možda će je neko uvaliti nekom na obrenovačkoj pijaci za 20 dindži, ili će je spaliti domaći neonacisti, ko zna… Verovatnije je, ipak, da će biti samo prećutana. Ova knjiga će verovatno doživeti sudbinu svih ostalih nekomercijalnih knjiga koje izlaze ovih dana, ali i sudbinu ostalih knjiga ovog autora, koji je baš, baš nekomercijalan. Ali i uporan, to mu se mora priznati. Elem, od kada je smišljeno klinasto pismo nešto se stalno pokušavalo sa znacima, piktogramima prvo, a eto posle i sa rečima. Pokušao je i on, eto, petnaest puta. Kome? Čemu? Nebitno. Knjiga je tu. Ako je njena pojava izavala uznemirenost sveta močvarnog gliba, primite izvinjenje. Neka oproste šume Amazona, sekretari SKOJ-a, pesnici službe, članovi Udruženja za zaštitu slepih miševa, UKD, SKD, partizani i četnici, njihovi i naši, LGBT- i strejtaši, pozicija i opozicija. Jedino se ne treba izvinjavati drevnom narodu Sumera, oni su prvi počeli. Za ovu knjigu moglo bi se reći samo „Život nema, smrt ne doodi“… Možda čak ni to.
Eduard fon Zlykowsky