Uelbekove „Elementarne čestice“ elementarno intrigiraju

Roman „Elementarne čestice“ nije moje prvo sretanje sa delima Mišela Uelbeka, ali je na mene ostavio najjači utisak od svega onog što sam do sada imao prilike da pročitam od ovog kontroverznog pisca.

Roman je objavljen 1998. godine. To je Uelbekov drugi roman koji mu je doneo svetsku popularnost i status uticajnog ali intrigantnog pisca. Roman je prodat u više stotina hiljada primeraka širom sveta. Ja sam ga, eto, pročitao tek sada, dvadeset i dve godine nakon objavljivanja i mogu vam reći da mi je legao kao „pesnica na oko“. Roman je i dalje aktuelan, skandalozan i u skladu sa vremenom koje vlada, iako već gazi treću deceniju postojanja.

Šta su „Elementarne čestice“?

Ovaj Uelbekov roman izazvao je različite reakcije širom sveta, počevši od poštovanja i divljenja do gađenja, protesta, bojkota i osude samog pisca zbog sadržine, načina i stila kojim je roman napisan. Štivo obiluje eksplicitnim i vulgarnim scenema seksa koje zalaze u pornografiju. To i jeste jedna od bitnijih, ali ne i jedinih karakteristika ovog romana. Međutim, to su samo prvi i površni utisci o romanu. Ko u romanu vidi samo taj lascivan izraz zapravo nije čitao pažljivo i nije shvatio poentu. Nije u pitanju delo koje je samo vulgarno u smislu izraza. Delo jeste provokativno i bestidno, u to nema sumnje, ali je isto tako i slojevito, pronicljivo i puno mudrosti i surovih istina pred kojima mi ponekad zatvaramo oči i okrećemo glavu u drugu stranu kada smo sa njima suočeni. Roman u sebi krije neke revolucionarne filozofske misli koje su u mnogo većoj meri šokirale, provocirale i izazvale kontroverze od te bestidnosti i amoralnosti iskazane rečima. Ono što je sigurno, roman udara pesnice svakom ko ga se lati. I mediokritetu i intelektualcu. Ali kao što rekoh, već sam čitao Uelbeka, tako da sam to i mogao da naslutim. Ništa manje i nisam očekivao da njega. Kontroverze, skandaloznost, bacanje peska u oči moralistima… To je ono čemu sam se nadao od ovog romana. Ali dobio sam mnogo više. Mnogo više. To je i razlog pisanja ovog teksta.

Uelbek je bez dlake na jeziku rešetao svega čega se dohvatio. Današnju civilizaciju, društveni poredak, međuljudske odnose, nauku, istoriju, filizofiju, moral, religiju, porodicu, seks, ljubav, ljudsku poročnost i nesavršenost, ljudsko biće kao individuu i deo društva i kolektivizma… Sve to je kod Uelbeka rastavljeno na elementarne čestice, detaljno sagledano i izanalizirano i tek onda je rekomponovano u ovaj beskompromisni roman koji će vam držati pažnju i etički vas provocirati i pesničiti sve vreme dok ga čitate. U početku će vam ovo „rasparčavanje“ možda samo delovati kao priča o životu dva intelektualca, dva polubrata, koji traže svoje mesto pod suncem u ovomu psihotičnom i paranoičnom modernom svetu u kojem smo svi mi sve više pogubljeni i izgubljeni. Roman prikazuje njihovo detinjstvo i odrastanje, ali i život u njihovim srednovečnim godinama. Shodno tome radnja romana otpočinje u drugoj polovini dvadesetog veka, a završava se u našoj skorijoj budućnosti. U tom smislu Uelbek je prikazao i izneo živote modernih intelektualca, braće po majci, koji su u suštini kao ličnosti bili totalna suprotnost. Takođe, prikazao je sve ono sa čime su se oni kao savremeni obrazovani ljudi suočavali u tom trulom izopačenom zapadnom svetu u kojem su materijalizam, hedonizam i čulno zadovoljstvo odavno stavljeni na pijedestal. Svakako da to podrazumeva opis jedne dekadencije, posrnuća i otuđenja čoveka i društva sa jedne strane, ali i trenutke genijalnosti jednog od glavnih likova romana koji će imati uticaj na dalji razvolj i opstanak ljudske civilizacije. I tu se krije sva veličina ovog romana koji je sve samo ne običan i atipičan i koji vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim.

Dok sam čitao roman pojedina pitanja su mi se stalno nametala, jer me je u određenim trenucima sva ta vulagarnost koja je napadala sa svakom pročitanom stranicom prilično iritirala i izazivala neku vrstu nelagode. Pitao sam se:

Da li je roman mogao da sadrži manje vulgarizma? Da li bi zapravo tim odsustvom besramnog i perveznog izraza i vokabulara Uelbek uspeo da na najbolji mogući način dočara modernog čoveka zapadne civilizacije i sveta kojem pripada, kada je zapravo ta vulgarnost, nastranost i pornografija njegova glavna odlika?

Sa druge strane, da roman nije napisan na način na koji jeste, zbog čega je i bio predmet mnogih osuda i kritika, kako bi Uelbek uspeo da prikaže ambijent i događaje na orgijama u prestižnim evrposkim svingerskim klubovima, doživljaje i iskustva u ekskluzivnim nudističkim resortima na Azurnoj obali, opise dešavanja u izlolovanim New-Age kampovima, pikaterije i opscenosti sa ludih selibriti žurki na kojima su pristup imali samo povlašćeni…? Suština tih dešavanja kao i postojanja i delovanja takvih klubova, resorta, udruženja i grupacija zapravo i jeste bila glorifikacija seksa, oslobođenog svih stega i granica. Seksualna sloboda u najvećem smislu te reči. Obožavanje i uzdizanje tog telesnog užitka na tron božanstva. Međutim, čitajući roman shvatićete da nije u pitanju samo ljudska perverzija i udovoljavanje niskim strastima i požudama, već da je takav način života mnogo više od toga, da i u njemu postoje određena pravila i kodeks ponašanja i odnosa, da nije sve tako sjajno i bajno kao što bismo na prvi pogled pomisli, već i da u tom jednom drugačijem svetu, koji je velikoj većini ljudske populacije totalna nepoznanica, ima onih koji ne mogu pronaći svoje mesto, koji su nesrećni, neispunjeni i usamljeni… Onih koji se u tom svetu najveće seksualne slobode i dalje ne osećaju slobodno, koje seksualna nesputanost i neograničnost zapravo nije oslobodila nego ih učinila još otuđenijim i asocijalnijim…

Na taj način polako shvatamo da je jedan od protagonista romana prošao kroz sva ta seksualna eksperimentisanja i iskustva samo iz pokušaja da pobegne od samoće i otuđenosti koja ga je sve više obuzimala, kao što sve više obuzima svakog modernog čoveka. On je bio samo jedan od davljenika koji se hvatao za svaku slamku koja bi mu bila pružena. Međutim, to bekstvo u sekusalne devijanstnosti nije mu donelo spas koji je tražio, niti mu je pružilo to duhovno oslobođenje kojem je težio, samo ga je učinilo još beznadežnijim, očajnijim, otuđenijim, iskompleksiranijim. Sa druge strane, njegov polubrat, molekularni biolog, svojevrsni genije bio je asocijalan i usamljen na drugačiji način. On kao da nije pripadao svetu u kojem je živeo. Nikako nije uspevao da se prilagodi i uklopi na bilo kom polju a ne samo na seksualnom. Ali valjda je takav put svakog natprosečno inteligentnog čoveka. Usamljenost i otuđenje je njegova neizbežna sudbina, jer kako je moguće da se jedan um koji je iznad preovladavajuće prosečnosti socijalizuje i uklopi u svet mediokriteta koji vladaju ovim svetom? Takav um i takav čovek svakako da neće moći da naiđe na podršku i razumevanje baš zato što većina i nije u situaciji da ga razume i shvati. Njegovo poimanje života i stvarnosti je za većinu nerazumljivo i neshvatljivo. U najboljem slučaju pronaćiće nekolicinu sebi sličnih sa kojima će moći da podeli i ublaži sav taj osećaj depresije, anksioznosti i otuđenja koji su zapravo produkt društva u kojem žive i kojem pripadaju.

Iako je Ulebek optuživan da je u svojim romanima zagovarao mizoginiju[1], ja nisam stekao takav utisak dok sam čitao „Elementarne čestice“. Sigurno da Uelbek nije imao respekta ni prema ženskom rodu, kao ni bilo čemu drugom o čemu se latio da piše, već je iznosio svoje nihilističke stavove i principe bez imalo ustezanja i ustručavanja, ali nekako mi se učinilo da je u ovom „elementarisanju“ rečima bio milosrdniji prema ženama nego prema muškarcima. Tome u prilog idu delovi u romanu u kojima se jedan od braće divio ženi kao biću koje je poštenije, vrednije, razumnije, inteligentnije, požrtvovanije u odnosu na muškarca.

…žene su, bez spora, bolji ljudi od muškaraca. Nežnije su, više vole, saosećajnije i blaže; manje su sklone nasilju, egoizmu, samopotvrđivanju, surovosti. Osim toga su i razumnije, inteligentnije i marljivije.

Zapravo, ubeđen sam da je roman svojevrsni izraz Uelbekove mizandrije u kojoj nije imao nimalo milosti prema muškom rodu, pa samim tim ni prema samom sebi, jer i on sam pripada tom polu. Mrzeći i osuđujući muški rod, Uelbek mrzi i osuđuje samog sebe i na taj način pljuje samom sebi u lice ili je samo pak bezobrazno iskren, surov i nepristrasan u svom pisanju, jer ako je bio kadar da kritikuje i osuđuje sve čega se latio, zašto ne bi kritikovao i samog sebe čak i kroz jedan takav indirektan način?

Ili kao što je rekao u romanu:

…čemu služe muškarci? Moguće da je u neka ranija vremena, kad je medveda bilo više, muževnost mogla da odigra konkretnu, nezamenjivu ulogu; ali vekovima već muškarci ne služe više maltene ničemu. Ponekad i umeju da zavaraju dosadu tako što će odigrati partiju tenisa, što je najmanje od svih zala; ponekad bi, međutim, procenili da bi korisno bilo stvarati istoriju, a to će, u suštini stvari, značiti – da dižu revolucije i vode ratove. Osim besmislenih patnji koje izazivaju, revolucije i ratovi uništavaju i ono najbolje što je prošlost za sobom ostavila, a iza njih uvek ostaje tabula rasa, i sve mora da se gradi iz početka. Budući da se ne kreće pravilnim tokom postepenog uspona, ljudska evolucija poprima obeležja haotičnog, destruktivnog, nepravilnog i nasilnog. I za sve su to direktno i isključivo odgovorni muškarci (s njihovom sklonošću ka riziku i igri, njihovom grotesknom taštinom, njihovom neodgovornošću i budoko usađenim nasiljem). Svet sačinjen od sve samih žena, bio bi u svakom pogledu, beskrajno nadmoćan u odnosu na ovaj, sporije bi se razvijao; ali bi taj razvoj bio pravilan, bez onog jedan korak unapred, dva unazad, bez nazadovanja  i stremljenja naopakim ciljevima, već usmeren ka opštem dobru.

Osvrt na ovu našu posrnulu dekadentnu civilizaciju koja je na ivici globalne kataklizme je takođe veoma bitan deo u romanu oko kojeg Uelbek gradi samu završnicu romana. Autor tj. jedan od protagonista smatra da je ova civilizacija neminovno došla do svog kraja, da će pre ili kasnije morati da se odigra ta ključna promena ili kako je to u romanu nazvano metafizička mutacija jer u suprotnom to će značiti konačan kraj ljudi. U tom svom tumačenju povlači se paralela sa palim Rimskim Carstvom koje je pokleklo pred naletom hrišćanstva, koje je eto istrajalo dve hiljade godina, ali koje je polako počelo da puca po svim šavovima usled razvoja  nauke i naučnog mišljena, tako da smo došli u situaciju da je danas religija izgubila značaj i uticaj koji je imala nekoliko vekova ranije. Moderan čovek je u mnogoj manjoj meri religiozan i pobožan u odnosu na svoje pretke iz nekih ranijih perioda ljudske civilizacije. Danas je religija precenjena i prevaziđena, kao što su precenjene i prevaziđene mnoge ideologije i društveni sistemi po kojima se ljudi vladaju, ponašaju i žive. To dalje podrazumeva i nužno iziskuje ustrojavanje i uspostavljenje novih principa, ideala, doktrina i ideologija kojima će se neke buduće generacije rukovoditi u svom bitisanju, jer postalo je i više nego očigledno da su dosadašnji moral, etika, paradigme po kojima je funkcinisao ovaj svet i ova civilizacija, unazad 2000 godina, dovele čitavu planetu na ivicu egzistencije.

I onda dolazimo do dela u kojem se sve preokreće. Pred sam kraj romana, u samog epilogu, Uelbek bez upozorenja naglo koči sa svojom pričom i kreće čitaoce da vodi u jednom novom neočekivanom pravcu. Na tih svega nekoliko završnih stranica roman postaje svojevrsna distopija i zapravo iznenađujuća i najbolja moguća završnica romana. Na taj način roman dobija jednu sasvim drugačiju dimenziju i uplovljava u jedan sasvim drugačiji žanr, u naučnu fantastiku, što sam doživljaj čini još šokantnijim i intrigantnijim. To više nije samo provokativna životna priča dva otuđena intelektualca već roman postaje i futurističko-proročko-socijološka studija i moguća filozofska ideja u začetku po kojoj će možda neke buduće civilizacije, koje će u nekoj doglednoj budućnosti živeti na ovoj planeti, ustrojiti principe i načela svog života i postojanja.

U tom smilsu „Elementarne čestice“ jesu jedno veliko književno delo, koje svakako zaslužuje da bude pročitano, bez obzira na sve zamerke koje mu se stavljaju na teret.


[1] Izvor: Britannica: The-Elementary-Particles

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Why ask?