Sama najava 5. studijskog albuma kanadskog Art rock, Baroque rock benda Arcade Fire Everything Now bila je prilično agresivna. Četiri video spota za numere: Everything Now, Signs of Life, Creature Comfort, Electric Blue mogla su u velikoj meri da nam nagoveste kakvu nam to muziku spremaju Arcade Fire.
Još sa gledanjem tih spotova, a pre samog objavljivanja albuma, bio sam prilično razočaran, jer sam skontao da je Arcade Fire otplovio u neki pop zvuk sedamdesetih što sam doživeo kao jedan žešći šamar. U pesmama Everything Now i Signs of Life prepoznao sam, kao i svako ko je slušao te pesme, Švedsku super pop grupu ABBA. Nisam mogao da verujem. Arcade Fire plagira Abbu. Kako godinama unazad slušam i pratim Arcade Fire znao sam da su oduvek eksperimentisali sa različitim muzičkim pravcima, tako da je i na ranijim albumima bilo koketiranja sa pop zvukom npr. njihova pesma Sprawl II (Mountains Beyond Mountains) sa albuma The Suburbs iz 2010. godine koja je postala njihov veliki hit, ali da od četiri objavljena spota, tri budu u pop fazonu, od kojih dva podsećaju na muziku Abe, delovalo mi je gotovo neverovatno. To me je neminovno asociralo na Madonnu i njenu foru sa Abom koju je ona upotrebila u pesmi Hang Up, na albumu Confessions On A Dance Floor objavljenom još 2005. godine, koji je i postao jedan od njenih najuspešnijih albuma, velikim delom baš zbog te pesme.
Shodno tome, proizilazi da je Arcade Fire svojim Everything Now albumom imao nameru da se u potpunosti komercializuje, ali to se i dalo očekivati jer je još prilikom same najave novog albuma naglašeno da će jedan od producenata albuma biti Thomas Bangalter iz Daft Punka, pa se još tada moglo naslutiti u kom pravcu će album otići. Znači, još tada smo mogli očekivati neki novi Get Lucky ili Loose Yourself to Dance hit. Iako sam sve to znao, jer sam sve detaljno pratio, nisam se tome nadao, tako da sam se dodatno razočarao kada sam preslušao ceo album Everything Now. Ni u ludilu nisam pretpostavljao da ću dok pišem o Arcade Fire spominjati Abbu, Madonnu, Daft Punk. Nekako mi je logičnije bilo da spominjem Editors, Alt-J, Arctic Monkeys, Interpol… Ali, eto, ništa nas ne sme iznenaditi.
Iako na albumu ima pesama koje nisu u tom easy fazonu kao na primer Creature Comfort, Infinite Content, album odiše tim jednim pop ambijentom i to se ne može poreći.
Arcade Fire sa svojim ranijim numerama poput: No cars go, Neighborhood, Wake up, Rebellion (lies), Ocean of noise, Ready to start, Sprawl II, Reflector, Afterlife… stvorio je svoj svojstven i prepoznatljiv zvuk, definisao se kao jedan originalni i jedinstveni bend, koji nikog ne kopira, da bi na posletku snimio album u disko-pop, R’n’B fazonu, a sve sa svrhom sticanja što veće popularnosti. Za mene kao njihovog velikog fana to je bio i više nego šok. Nemam ništa protiv popularizacije muzike ali žao mi je kada se autentičnost i jedinstvenost podređuju i ukalupljuju u neke produkcijske i marketinške šablone zarad što veće zarade. To se ovog puta desilo i sa bendom Arcade Fire. A to više nije muzika. Nije umetnost. To je šoubiznis.
Svakako da jedan bend u svom razvoju treba eksperimentisati zvukom, da nastoji da uvek zvuči drugačije, da kombinuje različite muzičke pravce i pritom stvara neke nove, da se ne ponavlja, ali da jedan art-barok rok bend krene stazama Daft Punka koji je takođe svoj album Random Access Memories koncepirao na tom disko-pop-fanki zvuku sedamesetih i stekao abnormalnu popularnost, je za mene čisto svetogrđe. Barem kada je u pitanju Arcade Fire. Niko ne može poreći uspeh Daft Punka i njihovog albuma iz 2013. godine ali ja sam i taj album shvatio kao tešku komercijalizaciju i izdaju njihovog odličnog albuma Homework iz 1997. godine.
Tekstovi pesama sa Everything Now su sociološkog zadržaja. Bave se problemima modrenog čoveka i univerzalne su. Govore o ljudskoj neprilagođenosti u današnjem besmislenom, potrošački orijentisanom svetu, o ljudskoj jednobraznosti i sterotipnosti, o manjku originalnosti i individualnosti, o seksualnim odnosima bez emocija i bez obaveza, o ljudskim pokušajima i stremljenjima da postanu što popularniji i slavniji i problemima i nevoljama koje iz toga proističu, o samoubilačkim stremljenjima kao jedinim vidom rešenja i izlazom iz problema, o lošim i neuspešnim ljubavnim vezama, o nerazumevanju među ljudima…
Čini mi se da su tekstovi na ovom albumu pristupačniji i razumljiviji prosečnom čoveku u odnosu na tekstove se prethodnih albuma. Barem onih što sam imao prilike da prevodim. Ali čak ni ta činjenica neće me privoleti da ovom albumu dam +.
Koja je poenta cele priče?
Kad se sve sabere i oduzme, ovaj album Arcade Fire, neću nešto preterano slušati. Ne sluša mi se imitacija grupe Abba u 21. veku. Svaki veliki bend u svojoj istoriji ima neki promašaj od albuma. To je tako normalno. Što se tiče Arcade Fire nadam se da je to ovaj. Međutim, to što se meni album nije dopao, to ne znači da Everything now neće doneti popularnost i slavu bendu jer zbog toga je taj album tako i koncepiran. Za široke narodne mase. Tekstovi govore o mediokritetu, muzika je prilagođena sluhu mediokriteta. A mediokriteta ima koliko ti duša hoće. Da li će se mediokriteti prepoznati u muzici albuma Everything now, to je već pitanje. Mada se već sada tvrdi da je pesma Everything now postala jedan od najvećih hitova Arcade Fire. To je valjda bio i cilj!
