EYOT – na staro-engleskom malo ostrvo
fotografije by Alex Ivanji
Dana 10.04.2014. godine u Domu kulture „Stevan Mokranjac“ u Negotinu održan je koncert niškog fusion jazz benda EYOT. Treba napomenuti da ovo nije prvi susret Negotinaca sa grupom EYOT. Kao što je pijanista Dejan na kraju koncerta rekao, parafraziram:
EYOT je svoj prvi koncert održao u Negotinu, što će svakako ostati zapisano u biografiji benda.
Pored tog prvog nastupa, Negotinci su još imali prilike da gledaju EYOT u Rogljevačkim pimnicama na festivalu »Wine & Jazz« u julu 2013. godine. Međutim, to nikako ne znači da sinoćni koncert nije bio pravo otkrovenje i potpuni užitak. Čak naprotiv. Premašio je očekivanja mnogih prisutnih.
Svakako da je muzika EYOT-a neka vrsa Fusion-Jazza u kojoj je spojeno i uklopljeno više različitih muzičkih pravaca počevši od etno zvuka preko rocka, psychedelic rocka, pa sve do elektronike a koji su upotporisani i ukalupljeni jazzom kao osnovom. Ta fuzija zvuka koju EYOT stvara i koju je sinoć stvarao, zvučala je više nego odlično. Klavir, bubanj, bass i električna gitara upotpunjena modifikovanim zvukom sa gitar-procesora (modelatura zvuka) su i više nego dobitna kombinacija (fuzija).
Još od prvih momenata koncerta bio sam ponesen muzikom. Okupirala mi je misli, uvukla u dušu i povela na jedno virtuelno putovanje na svojim nevidljivim talasima. U određenim trenucima čak i nisam bio svestan koliko sam bio ponesen muzikom. Bio sam tu, prisutan telom, a misli i duh su odlutali ko zna gde. I onda, kada bih se za trenutak „vratio na zemlju“ i pogledao u njih, u EYOT, u trenutku sam shvatio. I oni nisu bili na „zemlji“. Leteli su na talasima zvuka koji su sami stvarali. Bili su u nekoj drugoj dimenziji. Dimenziji sopstvene muzike! Bubnjar u transu, sve vreme je žmurio i lupao bubnjeve. Basista je takođe žmurio dok je svirao i gibao se u ritmu zvuka. Gitarista je „silovao“ gitaru i ona je pritom ispuštala izvaredne i neobične tonove i zvuke. I on je žmurio. Pijanista je sve češće poskakivao sa stolice na kojoj je sedio dok je u određenim trenucima iz sve snage „udarao” po dirkama klavira. Ne znam da li je žmurio. Nisam mogao da vidim sa mesta gde sam bio, ali svakako da je bio u tom nekom posebnom stanju zanosa, kao i ostali članovi benda. Na kraju krajeva, možda je i publika žmurila, jer tako je bilo lakše. Lakše da se predate muzici.
Ono što je mene oduševilo jeste ta „opijenost“ mladih muzičara kroz koju su oni prolazili svirajući. Kao da su bili opsednuti. Opsednuti muzikom koju su sami svirali. Kao da su na početku samog koncerta svojim muzičkim instrumentima oslobodili neku nevidljivu silu, koja ih je, kada je konačno bila slobodna, tokom celog nastupa nosila, lomila, uvijala, mučila, ispunjavala, suprostavljala, pokušavala da prevlada… A oni su posredstvom svojih muzičkih istrumenta nastojali da je obuzdaju i kontrolišu. I uspešno su iskontrolisali tu silu. Taj duh. Duh zvani MUZIKA.
Na kraju ovog teksta mogu samo reći da mi je bilo drago što sam bio na koncertu. Čak i mnogo više od toga. I kao što je Dejan sinoć rekao:
Drago mi je da je krenulo to buđenje kulture!
Ja se samo mogu složiti i potvrditi rečeno. Da, krenulo je buđenje. Iako su sinoć mnogi žmurili. Ali to i jeste suština buđenja. Da bi ste se probudili nije potrebno otvoriti oči. Potrebno je videti ne gledajući. Potrebno je videti dušom! Ko ne može tako da vidi, džaba mu oči. I uši.
Eyot-Live in Niš, full Concert