Priručnik za normalno ponašanje #1

.Danas, naročito na teritoriji na kojoj mi živimo, teško je definisati pojam „normalno“. Uopšte, teško je dati defeniciju ovog pojma  baš zbog toga što se teško može odrediti granica normalnog.  Kod nas još uvek važi slogan  „Onaj koji je ovde ostao normalan, taj nije normalan“, zato se neću zamarati definicijom ovog pojma. Ona nam nije potrebna. Jednostavno, ovom prilikom, izneću vam priručnik koji sam sačinio nakon dosta sati proučavnaja našeg mentaliteta, ponašanja, osobina, karaktera, psihologije… On će vam u mnogo čemu pomoći.

UVOD

Opšte je poznato da čovek, pored toga što je  duhovno, svesno, inteligentno, on je i društveno biće. On teži da bude deo društva i da bude prihvaćen kao jedinka i individua, što će mu omogućiti samopotvrđivanje, samoizgrađivanje i napredovanje. Ovako na papiru ovo zvuči otrcano i naivno, ali da li je danas jednostavno biti podržan i prihvaćen ? Mnogi ljudi grabe, bez imalo ustručavanja, gaze preko leševa samo da bi sebi omogućili  status i napredak u društvu, ali većina od njih bude pregažena i strada od onih sposobnijih, ohololijih, beskrupuloznijih, koji imaju istu nameru. Zato, da bih vam što više olakšao taj put ka simbiozi sa većinom, napisao sam sledeće redove. Ovaj priručnik će vam omogućiti da budete prihvaćeni i podržani kao svaki zdrav i normalan čovek. Svi ostali, zdravi i normalni ljudi, biće ponosni na vas i tapšaće vas po ramenu, grliti i ljubiti vas, vas, vašu ženu (muža), vašu devojku (momka), zato ne brinite. Uvalite se u fotelju, ako je imate, i počnite sa proučavanjem ovog pravilnika, O D M A H.

BORBA ZA SVOJA PRAVA

Teško je definisati šta je najpre potrebno da čovek kod sebe i svog odnosa prema životu menja i poboljšava da bi socijalno bio što poželjniji. Trendovi i moda se rapidno menjaju i ono što je danas in sutradan je već aut. Ono što je danas normalno sutra je već imbecilno. Zato, moj savet je da čovek treba da se prepustiti struji promena da ga nosi. Jedino će tako moći sebe da održava u normali. Evo, na primer nekada je, za vreme embarga, u doba drugog vladajućeg sistema, bilo normalno to da samo studenti sabotiraju i bojkotuju sistem koji im je uskraćivao osnovna prava. Uglavnom su se oni mogli videti na ulicama u jednoj brojnoj, dobro organizovanoj grupi, kako nose transparente, uzvikuju parole, duvaju u pištaljke, zahtevajući od vladajućih da pod hitno menjaju politiku ili da ustanu iz fotelje i predaju vlast onima koji će njihovo nezadovoljstvo ili iskoreniti ili pak smanjiti na neke podnošljive granice. Pošto su svi ostali građani, širom naše zemlje, bili zadovoljni svojim statusom, materijalnom situacijom i svim ostalim, oni nisu imali potrebe da štrajkuju. Ili je pak bilo nešto drugo u pitanju.  DA, mišija srca i nedostatak nekih karakerističnih muških atributa, nije im dozvoljavao da se bune i traže ono što im sleduje.  Strah je učinio svoje i oni su smatrali da krijući se u kućama, polako truleći među četri zida i prihvatajući sve što im se servira, zapravo odaju sliku normalnog čoveka. U stvari, to je tad i bilo  normalno. Jer, samo je budala mogla da bojkotuje i pri tome rizikuje da stupi u bliski kontakt sa vernim psima sistema, vojno dobro opremljenih i obučenih. A znalo se kako je bio nežan kontak sa njima. Zato su svi i sedeli šćućureni, uplašeni i zaluđeni u svojim tamnicama od domova, sa nametnutim ubeđenjima da njima zapravo i nije tako loše. Ali, danas to nije baš tako. Taj period mraka je davno prošlo vreme, iz naših umova odavno izbačeno i potisnuto u zaborav. Takvo  ponašanje i odnos prema životu, sada se smatra stupidnim, jer danas nema potrebe za strahom. Zato danas svi  štrajkuju i bojkotuju jer je to postalo tako bezopasno. Nekada si zbog toga mogao dobiti zatvor, dobre batine, smrt, doživotni invaliditet a danas dobijaš povišice i nagrade. Dojučerašnju mudoskvrčenaši su izašli iz svojih mišijih rupa i tražili svoje pravo glasa.

Zato da bi vas svi ostali, ljudi sa mišijim srcima, smatrali normalnim vi odmah počnite sa štrajkom, protestom, sabotiranjem. Razlog nije bitan. Neka razlog bude to što vam žena sinoć, ali ne samo sinoć, nije htela dati pičke. Nađite još desetine ili stotine sa istim problemom (lako ćete ih naći, ima ih u izobilju), pa izađite na ulice sa transparentima na kojima piše sledeće „daj pičku“ , „hoćemo mindžu“  ili  nešto slično i štrajkujte. Kada se pojave TV reporteri iznesite im svoje razloge štrajka i tražite od Vlade da nagovori vaše žene da vam daju ribe. A ako one to neće, neka vam pronađu nove, bolje, koje to sigurno hoće, po mogućstvu od dvadesetak godina starosti. Vremenom, kako se štrajk razvija, broj buntovnika će se  povećavati i sigurno ćete se izboriti za svoje ciljve. Garant će vam se pridružiti i drugi sa raznim ciljevima i iz različitih razloga kao što su: ubijanje dosade, bekstvo od porodičnih problema, odsustvovanje sa posla, mesto gde se može psovati do mile volje bez nekih ozbiljnijih posledica.

Znači, moj savet vam je da štrajkujete i videćete kako će vas okolina i društvo prihvatiti i uvažiti vas kao personu i normalnog čoveka.

Priručnik za normalno ponašanje #2, #3, #4, #5