Skoro sam bio u društvu sa nekoliko mladih ljudi (20-30 godina starosti). Sedeli smo u kafiću, cirkali neko „cool“ pićence i čavrljali. Kako mi završismo za istim stolom, kada smo se samo poznavali iz viđenja, sada se i ja pitam. Neki od njih tek što su završili fakultet, ali imali su tu sreću (ili političku zaleđinu) da se ubrzo zaposle u struci i koliko-toliko imaju solidna primanja. Neki od njih su još uvek studirali, ali su imali velike ambicije. Intelektualci i budući intelektualci. Shodno tome očekivao sam da ćemo takve razgovore i voditi.
U jednom trenutku jedan od njih me upita:
„Pa šta radiš inače, kad ništa ne radiš? Slabo izlaziš. Nisam te video mesecima.“
„Obaveze. Po ceo dan sam na poslu. Kada se vratim sa posla, umor me je već stigao. Tih par sati provedem sa svojom porodicom i to mi je dovoljno. Zato i slabo izlazim.“
„Pa šta radiš onda kada ne izlaziš?“ Kako ubijaš slobodno vreme?“
„Imam malo slobodnog vremena, a ubijam ga tako što slušam muziku, pogledam neki film. A najviše volim da čitam knjige! Uglavnom to i radim u svoje slobodno vreme. Čitam knjige!“
„Šta voliš da radiš? Da čitaš knjige?! Ne seri! Pa ko još čita knjige? Jebote! Nemoj da me zezaš. Stvarno čitaš knjige?“
Najpre sam pomislio da je u pitanju šala, ali iznenađenje, šok i neverica kod svih prisutnih iskazani nakon moje izrečene rečenice govorilo mi je da nije šala u pitanju. Bili su iskreno šokirani spoznajom da čitam knjige. I onda onako gotovo euforično krenuše naizmenično da mi postavljaju pitanja.
„Kako ti to nije dosadno?“ Zar nije bolje da gledaš neki film, surfuješ po netu ili da čitaš novine? Pa koliko para trošiš na kupovinu knjiga? Pa o čemu govore te knjige? Pa koju knjigu bi nam preporučio da pročitamo?“
Neki od njih su se hvalili kako nijednu knjigu nisu pročitali u svom životu, izuzev onih koje moraju zbog školovanja i kako im i to mnogo teško pada i da im nikako nije jasno da postoje ljudi koji su dobrovoljno spremi da muče sami sebe takvim ekstremnim kaznama. Na kraju su konstantovali da ja zapravo ne znam da uživam u životu, jer postoje toliko mnogo boljih i zabavnijih stvari za uraditi od čitanja knjiga.
Kada sam im još rekao da ne čitam novine, da slabo gledam televizor, oni se nađoše u još većem čudu. Kako to da ne čitam novine? Kako onda da budem u toku sa zbivanjima? Kako to da ne gledam sva ona rijalati sranja kojima smo zatrpani? Pa to svi gledaju! Kako da ne pratim grand i pink i kako da ne znam onaj najnoviji hit od tamo neke pevaljke, slikonske prostakuše? Pa to svi sad slušaju i vrte. Nikako im nije bilo jasno. Nisu mogli da poveruju da postoje ljudi poput mene. Mislim da bi se manje začudili da su videli vanzemaljca.
Iskrene rečeno, i ja sam bio šokiran. Nisam mogao da poverujem da su to naši intelektualci i budući intelektualci. Akademski građani ove države koji se iščuđuju i rugaju onima koji čitaju knjige. Oni koji bi trebalo da ih pišu, podsmevaju se onima koji ih čitaju. Pa šta onda da očekujemo? Još smo i dobro prošli kakvi smo u globalu! Sva sreća što im nisam rekao da sam i objavio pet knjiga, da sam autor tri bloga, da sam urednik književnog časopisa. Sigurno bi pomislili da ih zajebavam.
nažalost knjiga je danas “pojam” gotovo nepoznanica naročito mladim ljudima, i što je još žalosnije – za njih je to čust gubitak vremena koji mogu “pametnije” utrošiti na neki rijaliti :(
Nana
najpre dobrodošla u eXperiment. Što manje čitaju, manje znaju, što manje znaju lakše se manipulišu…
Nisam pročitala Vaše knjige, ali ovaj stil pisanja na blogu je ravan mom u petom razredu Osnovne uz par elokventnih reči čisto da digne priču na viši nivo, ali bezuspešno. Trebali biste da znate da intelektualac nije isto što i akademski građanin. Nije do njih, do Vaših očekivanja je. Ovaj blog bi trebalo da me prosvetli, da odem i kupim knjige, sve ČETRI. Čula za vaš blog. Dođoh, videh, bljucnuh. Za početak, angažujte lektora i čitajte bolje knjige. I da, piše se četiri ili eventualno poznavanje interpunkcija bi dobro došlo. Za jednog samoproklamovanog pisca to je veliki minus.
Pozdrav.
Frančeska
dobrodošla u eXperiment. Kako god da pišem, kao što si sama rekla, ipak si čula za ovaj blog. Bio bih ti zahvalan da ostaviš link ka svom blogu ili sajtu da bih mogao i ja nešto da naučim o pisanju. U suprotnom tvoj komentar nema težinu.
Pozdrav!
Editujete komentare, baš bezveze. Hej, čuh i za Jelenu Baćić-Alimpić, ali bolje teme obrađujete svakako. Nisam imala nameru da Vas uznemirim, samo su tekstovi egocentrični, pa me je to malo omelo u rasuđivanju.
Frančeska
Nisi me uznemirila. Čak sam i isparavio gramatičku grešku na koju si ukazala. Ipak sam objavio tvoje komentare. Mnogi takve komentare brišu. Ali link si zaboravila da ostaviš.
Sve u svemu hvala ti na komentarima.
Ako vec dajete komentar i to negativan, trebalo bi da znate da se ne kaze “trebali biste”, vec “trebalo bi”… Pozdrav.
Nataly
dobrodošla u eXperiment… Svako od nas u manjoj ili većoj meri poznaje gramatiku i pravopis. Greška se uvek potkrade, što se da videti iz komentara kojim se kritikujem za iste one greške koje čini i komenator(ka). Lepo je i korisno znati i poznavati gramatiku i pravopis ali to nije najbitnije. Zašto bi onda postojale profesije koje se time bave? Meni je najbitnija ideja i priča, a sad ako sam nešto pogrešno i napisao, to ne shvatam toliko tragično. Greške se daju ispraviti. A imati dobru ideju i priču, to se već ne može naučiti iz gomile udžbenika u kojima te svako uči kako i šta treba. Za to je potreban dar.
Hvala ti, što si stala u moju odbranu. Znači mi.
Knjige? Stvarno, van svake pameti:) Dobro, valjda svako ima svoj hobi. Ne vidm razlog da se zgražavamo nad tuđim. Pojma nemam kud plovi ovaj brod više! Od Fejsbuka do Instagrama i to je to!
Skitarnik
dobro je dok plovi…
I ja bih mislila da karikiras da ne slusam i to sve cesce slicne komentare…
Olja
živimo u zemlji apsurda… na žalost…