Znao sam Radmilovića, kako da ne. Bili smo dobri drugari i pili smo svakodnevno za šankom Ateljea. Pera Kralj i Taško nisu ni dobacili dotle. Oni su uvek sedeli u ćošku, kao i Butko, i gledali tugaljivo ka nama, a onda u vinjak i čašice na kariranom stolnjaku. Suze su ronili u limenu pepeljaru. Bio sam sa Zoranom u krošnji drveta kad je skočio kroz prozor, samo na drugoj grani, i s njim sam vrlo često, pogotovu na moru, bacao pikado i igrao mali fudbal. Pikado smo, naravno, bacali u vodu i uvek smo pogađali u centar. Bilo je to u duhu sa doktrinom taoizma, čiji smo obojica bili poklonici. Jeli smo girice u jednoj maloj kafani na Krstu svake srede. A onda bismo se preselili u kafanu ispred njegove zgrade i do zore pili i pevali. Ja sam voleo da pevam „Ora, ora, oraje, ustaj mala, zora je“, a on je voleo „Zbog jedne divne crne žene“. Upoznao sam Dinu i jako lepo smo se družili cele 1979. godine, takoreći – bili smo nerazdvojni. Moja druga žena i ona su se baš zbližile. Mislim, Zoran je bio Nemac, a ja sam bio Mađar, pa je donekle jasno kako su nam se karakteri podudarali. Sećam se, voleo je da mi se obraća sa „Gos’n Kiš, vidi vam se piš“, kad smo se pijani klatili nad nekim pisoarom.
***
Sećam se da mi je pokojni Mika govorio kako je Zoran bio ljubomoran na mene. Nije mi bilo jasno zašto. Ja jesam imao markantnu pojavu, crte lica francuskog gangstera, tamnu kosu, zelene oči i istaknutu vilicu, koja mi je davala izgled orangutana, a poznato je da žene najviše vole takve, ali Zoran je imao harizmu i talenat za sve ostale. Nisam ja imao nikakav talenat, osim možda da okrenem lovu. Možda sam bio malo uspešniji kad su u pitanju žene, možda je to razlog njegove ljubomore. Sećam se kako sam Tinu natrtio posle jedne premijere još u šminkernici, nije stigla ni bluzu da otkopča, a ja sam joj zveknuo patku, ali osim tih povremenih jebačina sa glumicama nisam imao nikakve takmičarske motive. Pogotovu kad je on u pitanju. Ma, glumice su i sa mnom glumile orgazam, bio sam siguran u to.
***
Najlepše uspomene vezuju me za akciju Selu u pohode. Sećam se kako je i sa kojim entuzijazmom Zoran hrlio na selo da seljacima podari malo magije. Bora je bio fasciniran Zoranom. Svi su se primili, jer i seljacima je onda bila potrebna kultura. Niko nije tako želeo, iskreno, da se kultura poseje među zemljoradnike. Šta bi danas dali za jednog takvog umetnika i neku takvu akciju. Mada, glumci sve češće danas idu na selo da žive. U gradu su danas seljaci, a sela treba naseliti gospodom, u toku je naopaka migracija. Ja glasam za selo, ali i za marksizam, ne za Kardelja, Planinc i Dolanc marksizam, ali za doktrinu koja će stvari vratiti na praprapočetak. Mnogo smo zasrali. Danas, ako nisi levičar, onda si govedo.
***
Sećam se, kada bismo dolazili u Zaječar, a on je voleo da ga vozim jer sam ja bio trezan i posle 20 špricera, tražio je da ga stari drugari vodaju po bircuzima po kraju u kojem je nekada živeo. Beše tu jedna kafana koju je voleo, Koštana se zvala. Dobro se toga sećam. Tamo smo se krili u ćošku pored furune, služili su nam krastavce i kuvana jaja, a jedan grbavi Rom nam je svirao violinu. Neki čovek je iz duše pevao kako je „Kapetan potonulog broda“, dobro se sećam da smo plakali tamo za tim stolom. Posle smo odlazili na crevca u neko selo pored Zaječara, pa smo u ranu zoru, trešteni, zastajali da se olakšamo i da slušamo ptice, jer Zoran je voleo da sluša cvrkut u ranu zoru. Jednom su nas zaustavili, ali čim su videli Zorana on im je namignuo i rekao kako je tu na snimanju. Odmah su ponudili da nas prebace policijskim autom do kuće. Sjajna su to vremena bila. I ja sam zavoleo njegov zavičaj, tamošnje muškarce i žene. Govorio mi je da se čuvam Vlajni, da ne švrljam, jer one najbolje namiguju, odlično glume i obožavaju Mefistovu grbu. A znaju i da „zavežu“ čoveka.
***
Ono čuveno „u mimohodu“ sam mu ja nabacio, šta god o tome pričao Dušan Kovačević. Obojica nismo podnosili Kardelja, a sećam se da je bila tolika frka oko njegove sahrane i da su to tamo prvi put izgovorili. Rekao sam mu da bi to trebalo da ubaci u Radovana, a on je rekao da će završiti u bajboku ako to izgovori, da će predstava odmah biti skinuta. Posle celonoćnog druženja, flaše mastike i flaše votke, rekao je da će ubaciti, pa šta košta da košta. Zvao je Duška, a Duško je rekao da to ne govori ako želi da predstava ide i dalje. Zoran je bio tako veliki da je mogao s njima da se zajebava. Svi ti udbaši u i oko pozorišta pobedili su ga 1985. godine, pre toga ih je dobijao glatko.
***
Političari vole glumice. Operskih pevačica kao u Titovo vreme više nema, u operu ide samo rodbina operskih pevača i pevačica, a balet su ukinuli 1981. godine.
***
Dušan Kovačević me je ovako napisao. Kao što je Radovana pisao za Zorana. Nije mi drago što sam ovako ispao, mislim moj lik. Nisam ja kriv što sam besprizorni lažov u ovom komadu (i psihopata i monstrum, dodaje otvaračev glas iz off-a). Lažem sve ovo za Zorana. Izmišljam, filozofiram, maštam, pijem kao smuk a ostajem trezan, obljubljujem čedne glumice. Stojim na putu mitomanijaštvu struktura. Oni nas decenijama lažu i kradu, pa moram i ja da foliram pomalo, bar u tekstu. Nešto sam maznuo iz feljtona, nešto sa neta. Kao i ovi seratori što su ga kao znali. Kurac su ga znali.
Nikad ga nisam upoznao, imao sam samo 13 godina kada je umro, gledao sam ga samo na filmu i televiziji. Znam da nije voleo ovde da dolazi i da nikad nije igrao u lokalnom teatru. On je otišao u legendu, a ostali su „otvarači“. Svi ti „otvarači“ nastavili su da se kače o njegov talenat i slavu. Neki su ovih dana trabunjali o umetnikovoj borbi protiv zla, raspirujući mitološku vatru, ne bi li se na njoj zagrejali sa klincima koje će usput naložiti. Sa mnogima Radmilović ne bi popio piće u kafani, većinu bi poslao u tri lepe, iskreno zabrinut da li su tamo bezbedno stigli. Da je živ, bio bi zgrožen pobedom struktura i marginalizovanjem umetnosti, kao i sveopštom estradizacijom, a većinu onih koji su o njemu pričali izmišljene priče častio bi sočnom psovkom.
Živim u gradu Kralja Ibija, koji polako odumire. Zbog toga se i in memoriam tekstovi sa zakašnjenjem od 36 godina ne smeju bagatelisati. I za njihovo pisanje potreban je izvestan talenat. Ne glumačka bravura, ne brk, na aplauz.
Samo istina.
